Preživeli leš

Preživeli leš

5. deo

Tako živi Komandant Žika. Ima još i neko pseto koje trčkara za njim. Doselilo se sa njim u kućicu i od tada ga verno prati. Samo na to pseto Žika nikad nije viknuo. Olinjalo, prljavo i zapušteno kao i on sam. Žika ga ponekad pomiluje, stegne rukom oko vrata, protrese, kuče se skupi, zažmuri, i počne da uživa kad Žika stane da mu govori:

- E, moj ratni druže, ti i ja k’o dva kurjaka!

Kučence zavrti repom, pogleda ga svojim ružnim sitnim očima i nastavi da mu se umiljava oko nogu. Gura svoju glavu Žiki na stopala, podvija rep, pa se zadnjim delom tela češe o Žikine noge. Možda mu je to ružnjikavo kučence jedini prijatelj. I ono ga sluša, ali ni ono ne zna da mu odgovori. A Žiki upravo takav prijatelj treba. Da bude tu, da čuje njegove reči i da ćuti. Zato je oduvek voleo životinje. Jer su drugačije. Nisu kao ljudi. Ne govore, a misle. Osećaju, a ćute. Zato je za životinjama posebno žalio u ratu. Sećao se posle i pričao često kako mu je žao stoke koja je ostajala u praznim stajama. Kada su ljudi bežali iz svojih kuća, nisu mogli da povedu životinje sa sobom. Sećao se koliko je puta čuo kako vrište gladne i bespomoćne životinje, gledao kako jurcaju ovce po ulicama, kako jaganjci skrivaju glave pred ljudima kao pred vukovima. Krave vrište jer su im nabrekla vimena, nema ko da ih pomuze, svinje skapavaju od žeđi, sve se dere, arlauče kao da na klanje ide. A sve samo, nemoćno i prestravljeno.

- Nikada nisam video takvog konja kao te zime. Bilo nešto oko Božića. Uh, kako je krvav bio taj božić! – započeo je Žika priču o konju. 

Bilo je krvavo tih dana. Gorele su vatre na sve strane. Najteži i najburniji okršaji su vođeni na mestima koje je Žika obilazio sa svojom jedinicom. Tad su poginula dva mlada momka. Jedan na mestu ostao mrtav, a drugi izdahnuo u toku noći. Najpre je gorela crkva, a onda džamija. Pa opet crkva, pa opet džamija. Samo su se svetili jedni drugima. Žika je stigao u jedan zaselak nešto pred Badnji dan. Sve je bilo prazno. Govorkalo se da bi tuda mogla proći neprijateljska jedinica i da joj treba spremiti sačekušu. Kako je Žika bio najbliži seocetu, njemu je naređeno da se spusti i da tu dočeka Božić. Meštani se iselili, ostalo nešto staraca. Dosadno mu. Nema sa kim da porazgovara. Ništa se ne dešava. Ali, ne sme da mrdne. Mora da čeka, da stražari. Ne zna jesu li glasine istinite i kakve su šanse da ih neko napadne. Zato je noću uvek budan. Ali, navikao je. Osluškuje šta se krije iza divljih brda koja okružuju zaselak. Ima li kakvog glasa u vetru, nekog tajnog znaka u kojem može da odgonetne šta se dešava. Oseća li se miris vatre, naslućuje li se šapat puške, topot vojničke čizme. Sve kao njemu za inat stalo. Zima. Napadao sneg. Otežao život. Vojnici kukaju da im je hladno, žale se na umor i glad. Žiku strpeljenje izdaje. Jedne noći ostade do kasno budan. Pomisli da je možda sve prevara, da je zamka, da je sa druge strane brda sigurno gore, da se na nekom drugom mestu vodi teži okršaj, a njega ostavili ovde i prevarili ga. Čeka uzalud. Čeka neprijatelja koji se neće ni pojaviti. Muči ga pitanje zašto se ništa ne dešava. A rekli su mu da će sasvim sigurno tuda proći. I da tu treba da ih dočeka. Sa prilaza u selo. Zato je tamo osigurao stražu. Da ih dočekaju. Preseku im ulaz. Nešto da pobiju, nešto da zarobe. Znaju već vojnici šta im je činiti. Ali, nikog nema. Kao da nije praznik, kao da nema Hristovog rođenja. Crkva je davno minirana. Džamija je ostala čitava. Hodža pobegao nekud. Žika ode do džamije. Reši da je pogleda izbliza. Ne htede da uđe, iako je sve bilo slobodno i otvoreno. Čkilji neka svetiljka oko hrama. Žika stane uz samu ogradu. Kradom, kao da špijurina nekog. Pomisli kako je tužno što su nas bogovi razdvojili i ostavili da ratujemo zbog njihovih imena. A kad se ratuje, bogova nigde. I molitve ne pomažu. Na zemlji se probudi sve sam go ubica i zločinac. I svi pod zakletvom ratuju. Svi nešto brane. Brane žene, decu, kuću, jezik, veru, rod, Boga, domovinu. Brane, a napadaju. Ljudi, a zveri. Ma, gori i od zveri. Pomisli Žika kako je i od tih bogova previše, premnogo krvi došlo na zemlju, kako su i ti bogovi verovatno na nekom parčetu zemlje zaseli kao i državni funkcioneri na zemlji. Možda i noćas negde sastanče, jedu i piju i smišljaju nova opravdanja za rat na zemlji, razvijajući strategije kako da bolje i lakše zavade svoje podanike. Učini mu se da je i njegov Bog, onaj davnašnji, koji je stvorio nebo i zemlju i ispisao tablice zakona, među tim raskalašnim bogovima zaseo na nekom raskošnom tronu i da zato noćas kasni da objavi rođenje spasa. Zažali Živojin jer su najžustriji zagovornici vere postali najnemilosrdniji nevernici.

Ostane pred džamijom. Popuši nekoliko cigareta i odluči da se vrati u kuću u kojoj se smestio. Kad nešto šušnu u dvorištu džamije. Žika se najpre uplaši, okrene se oprezno oko sebe. Zaustavi dah. Napipa pištolj u futroli. Skupi se pored ograde. Čuje neki hod. Četiri noge udaraju. Životinja je. Pojava nastavi da hoda približavajući se kapiji. U mraku razazna da je konj. Njegova graciozna figura osvanu pred Žikom. Beo, visok konj, tankih nogu, duge talasaste grive koja mu zaviori na mesečini. Životinja podigne glavu i osluškuje tišinu oko sebe. Stoji kao ukopana. Beli konj kao iz dečije bajke. Beo poput snega. Mora biti da je od nekih dobrih gazda, pomisi Žika, jer takvi konji se retko sreću, tako lepi, dobro odnegovani, konji koji vrede čitava bogatstva. Da može da mu priđe bliže, da ga pomiluje, da sedne na njega i da odjaše negde daleko, u neku daleku zemlju, u kojoj se ne ratuje, u kojoj nema bogova, u kojoj su svi ljudi isti po zakonu, veri i jeziku i žive složno, pa im ni molitve ne trebaju. Pa da skine uniformu, da baci oružje, da nikad više ne vidi maslinasto zelenu boju. Daleko da ode, što dalje, iza svih brda, planina, preko svih reka i mora, negde gde postoji rajsko naselje. 

Samo što dalje od ove zemlje i vojske koja više ničemu ne služi. A konj uplašeno ćuti i stoji. Ako se samo mrdne, prestraviće ga i nesrećna životinja će pobeći. Ali, Žika gori od želje da mu priđe, da ga pomiluje po glavi, da mu stavi šaku na sapi, da seti kako je lepa i umirujuća njegova dlaka, bela kao kakva postelja za miran san. Bela, nevina i čista. Valjda ju je noćna tama učinila još svetlijom. Konj malo zabaci glavu, okrene se i počne da hoda. Žiku nadvlada čežnja i razotkrije se. Pođe. Ali, konj odskoči, vrati se nazad, preskoči ogradu i počne pomahnitalo da juri niz ulicu. Beži. Nestaje u noći. Samo se gubi kao kakva gorska vila. Nestaje, guta ga tama, sužava se njegova figura. Najposle nestade i onaj nejgov sićušni i slabašni trag, koji uščeznu sasvim kao pramen kose žene u snu. Zamakne u talasima noćne tame kao priviđenje koje se topi kad se čovek budi iz želja i snova. Žika se rastuži. Bi mu žao što je uplašio konja. Možda je bio žedan, umoran, gladan. Možda je sam, pa luta, traži utočište. Kao i svi drugi u ovom ratu koji bespomoćno beže. Kao i kolone izbeglica koje napuštaju svoje kuće. Možda mu je gazda ubijen, odveden u neki logor, a on jadan ostao sam. Traži sebi spasa. Kako je tužna sudbina tog lepog konja! Zar da strada od metka ta plemenita i prestravljena životinja? Ili da skapa od gladi. Žao bi Žiki, i konja, i ovaca, i krava, i svinja, i svih drugih životinja koje je često zaticao. Prepuštene same sebi. Bez staratelja, bez ruke koja bi ih nahranila i pomilovala. Svaki šum, svaki glas ih plaši. A posebno glas ljudski. Kao da i same predosećaju da su ovaj rat samo ljudi poveli i da samo ljudi imaju prava na učešće u njemu, a svi ostali su žrtve. I trava, i cveće, i ptice, i životinje, i sve je na meti ljudi u ratu, pa i zemlja po kojoj hodaju, po kojoj sipaju krv i ostavljaju leševe da istrule. I nebo je na meti, jer tako često gori u vatrama, od bombi koje ga raspaljuju i svlače pod zemlju. Tako se činilo Žiki da životinje misle o ljudima. Žao mu bi konja. Tako velika, a tako uplašena životinja. Tako dostojanstvena, a tako zarobljena i ponižena. Da ga je samo uhvatio, pripitomio i pokazao koliko žali njegovu samoću, možda bi mu konj poverovao, možda bi se sprijateljio sa njim. Ovako. Nestao je. Uplašio ga je jer je čovek. 

Kasnije ga se Žika često sećao i obavezno ga pominjao kao najlepšeg konja kojeg je ikad video. Jer, jeste to bio najlepši konj. Šta li je posle sa njim bilo? Je li preživeo rat? Je li se skrasio u kakvoj toploj staji sa nekim novim gospodarima? Ili je pronašao svog starog gospodara, onog kojeg je možda tražio dok je lutao oko džamije? Tek, Žika bi ga se setio kao nekog ratnog druga i davnašnjeg poznanika za kojeg ga vezuje teška muka. Pričao je posle kako je sretao i druge konje, kako trče i jure poljima izbezumljeni od straha. I pričao je kako je životinji u ratu najgore, jer ona ne zna da se brani kao čovek. Ali, pričao je da nikad nije sreo tako belog konja, i tako rasnog konja. Jer, ono što jednom naše oko vidi nikad se posle oku ne vraća. Lepota je upravo u čari jedinstvenog trenutka. 

Preživeli leš

Preživeli leš
4. deo

Takve su bile Žikine priče. I pričao ih je doslovce svojim slušaocima pod hrastom. Pričao ih je po suvoj i jedinoj istini. Bez straha i ustručavanja. Bez stida. Kao da samo tim pijanim slušaocima treba da ih ispriča poput svečanog priznanja. Ništa Žika nije izmišljao u svojim pripovedanjima. Zaista je nesrećna Azra umrla posle muka u jedno ratno leto. I zaista je celo selo bilo spaljeno i preklano. A nadomak škole je pronađena masovna grobnica iz koje su iskopavana najviše dečija tela. Sve je to Žika znao. A samo je pod hrastom o tome pričao. Znao je ono što je izistinski bilo tog leta. Ne ono što su novine pisale i što je javnost smela da čuje. Kasnije su podizane brojne optužnice protiv mnogih učesnika rata. Negde se i o onom popu Mili govorkalo, ali pop Milo se na vreme snašao i prebegao u drugu zemlju da širi veru u svom narodu van domovine. I o školskoj grobnici su se vodile svakakve rasprave, ali je sve ostalo na čvrstim obećanjima da će se ubice naći i oštro kazniti.

Ujutru, posle razilaženja, gotovo niko od slušalaca se nije sećao Žikine priče. I to ga je najviše radovalo. Rekao je, a kao da nije rekao. Ispričao je, a kao da priče nije ni bilo. Osetio je zvuk izgovrenih reči, samo prividno ih je neko slušao, i onda je te iste reči usmrtio. Zato su mu slušaoci pod hrastom bili najbezopasniji svedoci muka, najvernija publika koju je voleo baš zato što je takva, prisutna, a gluva, nema i nesvesna. Zato je pred njima smeo da izgovori sve ono zbog čega bi ga neko ubio ili poslao na doživotnu robiju.

Jeste Žika branio svoj rod, svoj jezik i veru. Bio je rodoljub. Voleo je svoju zemlju. Ali, kad bi neku priču otpočeo, ta ljubav prema sopstvenoj krvi se neprimetnim putevima gubila i ustupala mesto mržnji. Jer, Žiki je najdraže bilo da pripoveda o onome što je naše, a loše. Najviše je pričao o onome što su naši radili, a onda bi napomenuo da su i njihovi bili zli. Neretko bi osuo paljbu po svim političarima, državnicima, vojskovođama, crkvenim poglavarima, okrivljujući ih za pogibije nebrojenog naroda. Na ratištu je bio od prvog do poslednjeg dana. Video je sve i nije razumeo ništa. Kada se rat završio i kad se vojska povukla, teritorije su se delile, sklapala su se primirja, a Žika je počeo da se budi iz košmara. Ali, buđenje nije donelo olakšanje. Neko vreme se povukao iz javnog života. Nije mu se mililo ni sa kim da priča. Postao je mrzovoljan, lenj, ljut na ceo svet i na samoga sebe. Žena i ćerka su mu bile dosadne. Prijatelja nije imao. Počeo je da pije od tuge i žalosti za poginulim vojnicima i civilima. Mislio je da će zaboraviti ono što je prošlo. Svidelo mu se da bar na trenutke oseti prekid stvarnosti i da napusti ovaj nemilosrdan svet pun zlobe i jada. Istina, nikad nije uspevao da u potpunosti potisne tu ogavnu stvarnost. Sekao bi je i razbijao na komadiće, uništavao sitnim potezima, ali bi se ona sama obnavljala i vraćala, podsećajući ga da je još uvek tu i da je nije sasvim nadvladao. Mislio je da treba da popije još, i još, i još, i da će se pred silom alkohola povući, da će u rakiji potonuti prošlost. A onda bi se dešavalo nešto drugo. Ta ista stvarnost se rugala, mučeći nesrećnog pijanca koji bi prestajao da pojmi sanja li ili je sve java. U kasarni je redovno bio pijan i zato su ga često nadležni pozivali na razgovore na kojima je bio oštro kritikovan zbog svog ponašanja. Ali, Žika je na svaku kritiku odgovarao provokacijama, uzvraćao napadima, priželjkivao da se sa nekim obračuna. Bunio se, pretio da će javno progovoriti o svemu što zna. Opominjali su ga, savetovali mu da pazi šta priča i da ga svaka nepoželjna priča može koštati glave. Pretili su mu zatvorom, pominjali mu ženu i ćerku. Govorio je da mu je svejedno, da nema šta da izgubi , ali da mu je žao naroda. Znali su da zna mnogo, da zna i previše. I mogao je biti neka vrsta pretnje pojedinim viđenijim ličnostima. Ali, olako je mogao biti ugušen svaki njegov buntovnički čin. Niko ga ne bi branio. Niko ne bi stao na njegovu stranu. Jer, posle rata Žika nikome više nije bio bitan. Stradao bi u svojoj domovini u mirnodopskim uslovima. Bio je svestan šta bi mu se moglo dogoditi ako počne slobodnije da priča. Ali, nije mario za posledice.  

- Živojine, stavljaš glavu u torbu! Zar sad da pogineš? Da suludo stradaš! Sad, kad je sve gotovo! – savetovao mu je jedan stari poznanik.

- Ja znam šta je bilo!

- Znamo i ti i ja! Ali, to više nije važno!

- Važno je! Kako nije važno! Ako znamo i ti i ja, i ako obojica kažemo...

- Izgubićemo službu! Poješće nas mrak, Živojine!

- A obraz? Ako obraz izgubimo?

- Od obraza se ne živi!

Sedeli su za stolom u kafani punoj uniformisanih ljudi. Žika je bio pripit, ali je znao šta priča. Čovek je sedeo pored njega.

- Došao sam kao prijatelj. Da te upozorim. Znamo se tolike godine. Mani se ćorava posla, Živojine. Došao sam da te opomenem. Mnogo pričaš, a sve se čuje, sve se sazna.

Znao je Žika da se od obraza ne živi i da niko više obraz ne čuva. Ali je isto tako znao da se zbog obraza često umire. A najgore je onom čoveku koji umre, pa nastavi da živi.

Penzionisan je. Nadređeni su mu naredili da ode u prevremenu penziju i tako je sa vojskom okončao svaku saradnju. Na fin način je bio proteran iz vojske. Na rastanku su mu dodelili nekakva priznanja i povelje koje je vratio uz reči:

- Sa ovim papirima koje ste ukrasili slobodno obrišite svoje alave guzice kad idete da serete! 

Znao je da mora da ćuti. Ako su bili spremni da izdaju čitav narod, izdali bi i njega jednog i malog. Ali je znao i da ne može da ćuti. Shvatio je da je pogrešne ljude držao za neprijatelje. Sa pogrešnim ljudima se borio. Kada je preuzimao oslobođene logoraše, saznao je da su ih više naši mučili nego njihovi. Kada se sretao sa pripadnicima dobrovoljačkih formacija, čuo je da naši sarađuju sa njihovima, da trguju u hrani, cigarama, piću i oružju. Narod je proterivan sa vekovnih ognjišta zbog lažnih dojava da preti napad neprijatelja. Naš narod je sam sebe pljačkao. Doznao je i da se na silu mobilišu muškarci koji nisu bili ni sposobni za rat. Tako su nastajale pojedine vojne jedinice koje su obučavane za rat. Jednom je izbegao smrt među svojima kada je prisustvovao svirepom zlostavljanju mobilisanih civila koji su prolazili kroz prave torture. Vezivali su ih za drveće i terali da laju kao psi. Žika je odreagovao burno i rekao da će na kolac nabiti onog koji je ove metode smislio. Vezanog su ga odveli pred jednog od tadašnjih generala. Naterali ga da padne na kolena i da se izvini zbog svojih reči. Odbio je. Išamarali su ga i držali u pritvoru nekoliko dana. Ležao je kao rob u nekoj mračnoj sobi. Razmišljao je o sebi. Napolju su ljudi ginuli, a on se izležavao zatvoren u tamnici. Napolju se vodio rat, a on se našao pametan da se nadmeće sa jednim generalom. To nije smeo. Jer, u vojsi se samo slušaju nadređeni. Šta god da kažu, treba ih slušati. Napolju su bile borbe, a on je čamio zatvoren. Ništa nije radio. Niko ga nije ni pitao šta misli o obuci onih nesrećnih muškaraca. A on se našao pametan da kaže nešto. A rat je u punom jeku i ko zna kad će se završiti. U najgore vreme je rekao ono što misli, u vreme kad svako treba da ćuti i da misli onako kako drugi zahteva. A najgore vreme je oduvek. Onaj ko želi da misli i radi drugačije, nestane. Ubiju ga, ili ga slude, zarobe. Naprave od njega ludu za podsmevanje i zabavu. Mislio je Žika zatvoren. I vraćao se u daleku prošlost koju je upoznavao kao mladić koji je tražio svetlost svoje nacije. Tada je bio ponosan što je rođen u narodu koji je večito tragao za slobodom, u narodu koji je izrodio mnoge velike ljude. I bio je zahvalan Bogu što mu je darovao krv baš tog vekovima mučenog naroda. I onda mu je tokom noći, dok je ležao zarobljen među četiri zida, sinula neka nova misao. Spoznao je istinu nad istinama. Shvatio je da je njegov narod samome sebi bio neprijatelj. Veliki umovi koji su kao najlepše cveće nicali ili su svenuli prerano, ili su proganjani u tuđe zemlje, da pod tuđim nebom rastu i da ih tuđa krv čuva i neguje. Jer, sve što je dobro niklo na ovoj zemlji, ta prokleta zemlja ga je progutala. Zato je rekao da je spreman da se pokaje, i opet su ga doveli pred generala. Pojeo je svoje dostojanstvo, progutao poput velike knedle koja se zaglavila u grlu i preti da ga udavi. Izgovorio je ono bljutavo i gorko Izvinite, generale! i pušten je. Obećao je sebi da će zaboraviti ono što je video, što je saznao, i da će zaboraviti izdaju sopstvenog identiteta. Obećao je sebi da će bar pokušati. Ali nije uspeo! Prevario se kao što se prevario kad je pomislio da bi mogao izdržati ćutanje. Nešto ga je teralo da progovori. Zato je nastavio da pije i posle penzionisanja. Ni kod kuće se nije treznio. Nakon nebrojenih ženinih i ćerkinih pokušaja da mu pomognu i da ga leče od alkoholizma, odustale su i ostavile ga. Kažu ljudi da ih je tukao, pričale žene da su mu suprugu viđale umotane glave i modrih očiju. Bila je neka fina i čestita žena. Pričalo se i da je pijan nasrtao na ćerku i da su ga zato ostavile. Kažu da ludaku svašta na um padne. A Žika je uveliko važio za ludaka. Ostavši sam, rešio je da rasproda sve što ima. A imao je mnogo. Kao sin jedinac profesora književnosti i majke učiteljice, Žika je nasledio lepo bogatstvo. Roditelji su mu umrli nešto pred početak rata. Najpre otac. Pušio je mnogo. Bolovao kratko. Umro brzo. Žika tek otišao za Bosnu. Javili mu da dođe na sahranu. Bio mršav, suv čovek, sićušan. Prerano ostario u licu. Večito imao muke sa plućima, ali od duvana nije mogao da se rastane. A mati, kao od tuge za njim, umrla za manje od pola godine. Zaspala i u snu ispustila dušu. Bez porodice, bez ikog bližnjeg, Žiki više ništa nije bilo potrebno. Dao je u bescenje dobar imetak. Imao je za piće, imao je za nešto hleba. Kupio onu bednu kućicu u kojoj je i sad. Ne zna se šta u njoj ima, šta Žika jede, u kakvoj postelji spava, jer Žika nikog nije ugostio. Niko nije provirio u njegov skriveni dom. Misle ljudi da živi kao svaki pijanac, u neredu i prljavštini. Tako i jeste. Po kući koju čine dve sobe, jedna omanja kuhinja i kupatilo, razbacani svakojaki predmeti, po ćoškovima leže prazne flaše. Soba u kojoj je Žikin krevet gleda na ulicu. Ona je osvetljenija, što Žiku posebno nervira, jer ne trpi svetlost dana. Zato na prozore te sobe kači stare krpe da svetlo ne prodre unutra. Duž čitavog zida je jedna polica i na njoj naređane knjige. To je jedino što Žika nije prodao, a što mu je ostalo od oca. Te knjige su za Žiku oduvek predstavljale nešto posebno, nešto drugo, naročito vredno. Ima na polici svakakvih knjiga, sabranih dela svetskih klasika. U ranoj mladosti ih je Žika gutao čitajući i savladavao sve najteže životne prepreke pomoću tuđih mudrosti koje je pronalazio u knjigama. Sada su mu dragi teret od kojeg nije mogao da se rastane. Nekada bi ih samo odmerio pogledom, zastao pred policom, gubeći se iz sadašnjosti. I misli su ga odvodile u prošlost. Sećao se kako je kao dečak ulazio u očevu radnu sobu i njušio knjige kao pas tragač. Oduvek je voleo miris hartije, miris štampe. Otac bi ga grdio što se šunja u njegovoj sobi bez pitanja, a onda bi popustio i ostavljao ga da sedi kraj knjiga. Sad se kao ljutio na hladne predmete koji su ga podsećali na oca i detinjstvo, i hteo je da ih proklinje jer su stajali pred njim poput riznica zlatnih odgovora koji u ovom svetu ništa ne vrede i gube svaki smisao. Nije imao sa kim ni da podeli svoje misli o knjigama. Oko njega su pretežno slabo školovani ljudi, neki verovatno i nepismeni. Kada bi Žika počeo da im priča o knjigama, tek tada bi ga gledali kao ludaka. Znao je Žika da je i knjige mogao da proda nekome. Možda bi nekom drugom bile od koristi. Ali, nije mogao, nije hteo i želeo. Odlučio je da ih zadrži. Nije imao ni kome da ih ostavi u nasledstvo. Ipak, postojalo je nešto što su još uvek mogli da mu pruže hladni predmeti na polici. Tajne i nedokučive veze sa prošloću i put do oca koji je umro. I miris hartije kao opijum koji vaskrsava bezbrižno detinjstvo. Onaj miris iščezlih prošlih dana. Večiti i neprolazni trenutak koji neguju sećanja. Miris knjiga. Radovao ga je taj miris. Ali, Žika nije uzimao knjige u ruke. Držao se podalje od njih kao da bu mu samo dodir njihovih korica mogao nauditi. Ostale su uz njega, i on uz njih, kao prijatelji koji su se razišli, ali se još uvek sreću.

Preživeli leš

 

Preživeli leš 

3. deo

Govorio je Žika o ženama. Iako za života nije bio neki ženskaroš ni ljubavnik, umeo je da se opusti u muškim pričama i sa onom dozom bezobrazluka da dovikne nekoj seoskoj snaši kakvu nepristojnu šalu na račun njenog tela. Ali, niko nije mogao da dozna kakvo je viđenje Žika imao o ženskom svetu. Da li je voleo ili mrzeo žene, da li je žalio za ženom i ćerkom, da li je i prema njima dvema bio bezobziran i loš, ničim Žika nije odavao odgovor na ovakva pitanja. Umeo je ponekad da proklinje žensku ćud koja je neobjašnjiva i nepojmljiva samoj ženi. Zaklinjao se da bi samo žena mogla da nadmudri i samog Boga i da iskuša i crnog đavola. Drugi muškarci su se hvalili svojim iskustvima, prepričavali uglavnom izmišljene ljubavne doživljaje, dokazujuću svoju muškost i snagu zbog kojih su mnoga ženska srca bila slomljena. Donekle se i Žika predstavlja kao takav. Pričao je o ženama koje je sretao u ratu, o raznim ženama koje su bile dobre i loše, mlađe i starije, o ženama koje su vojsci služile za zabavu i razonodu. Ali, ta priča o ženama bila je jedna rizična putanja na koju je stajao sa jakim naporom, strahujući od uspomena koje su mogle da ga slome. Jer, pripovedajući o ženskoj lepoti, Žika bi osećao kako mu se vraća ona njegova nemoć u priči. U mislima mu se pojavljivala jedna mlada žena koju nije uspeo da zaboravi. A ta mlada žena je sa sobom donosila druge priče, neke druge tužne slike koje su se ređale i stajale pred Žikom u nizu, mučeći ga kao probuđeni aveti prošlosti.

- Jul mesec. Nešto oko Petrovdana. – počeo je Žika jedne večeri. – Upekla zvezda sa neba, kao da će nas sve spaliti sa zemljom. Noge mi se kuvaju u čizmama. Prosto osećam kako se među prstima upali po jedan plamen. I gori. Gori. Kao da sam u požar uleteo. A sve mi sa nogu kreće. I širi se. U stomak. Onda gore, preko grudi, udari u glavu. Žar mi u mozgu čuči.

Žika je tog leta proputovao skoro celu Bosnu. Uoči Petrovdana je zastao u jednom selu. Sa svojom jedinicom se smestio u seoskoj školi. Lepa, mala škola. A nigde dece. Prazne učionice. Tiha škola. Pusta i prazna kao groblje. Ni šum se ne čuje. A upekla vrućina, ni daška vetra nema. I celo selo nekako bezglasno. Pripadnici dobrovoljačke garde su selo očistili nekoliko dana pred Žikin dolazak. Doselili se novi ljudi. Zauzeli kuće. Na ulicama šeta neki zbunjen i ćutljiv svet. Čini se Žiki da niko od ljudi ne zna kuda ide, šta radi i zašto je ovde. Selo bilo bogato. Sve sami seljaci, stočari živeli. Doseljenici su tih dana samo pristizali. Ali, u nekom tihom hodu kao na sporovodu. Pomisli Žika kako je jezivo kad svet tako onemi, kao da je čovek ogluveo, ili kao da je sve potkupila smrt. Obiđe školu, siđe u podrum i ostane tamo da odmori. Podrum mračan i hladan. Legne na neku ćebad. Sakrije se u podrumu, nađe u njemu mraka i hladovine. Naredi da ga ne bude dok ne svane, da se naspava, odmori, sačeka naređenje i da krene dalje. Spava Žika u školskom podrumu. Ne sanja. Samo spava. Savladali ga umor, bolovi u nogama i leđima. Taman oseti kako je počeo da se hladi u telu i kako se onaj plamen ugasio, kad bude ga. Došao neki klinac da mu kaže da je naređeno da ostane u selu koji dan duže. Sprema se slava. Petrovdan i proslava oslobođenja. Žika mrzovoljno prihvati poziv na slavlje, zahvali se i obeća da će doći. A mrsko mu bi i da ustane. Jer, zna da ne može da odbije, a ne mili mu se da bilo šta slavi. Zna i kako je akcija bila isplanirana. Garda je na prepad upala u selo tokom noći. Pobili goloruke seljake, pokrali po kućama ono što se pokrasti može i spustili divlje brđane u selo da zauzmu teritoriju. Ali, nema kome Žika da kaže to što zna. I nije ovo prvi put. Nije prvi put da zna sve i da nema kome da ispriča to što zna. Nema sa kim da se obračuna, kome da saspe u lice sve što misli. Niti ima kome da poveri koliko je ljut zbog glupe i besmislene pogibije nedužnih seljaka čija se smrt proslavlja, kao da je izvojevana kakva bitka od istorijskog značaja. I zna da će se do jutra bančiti. A opet, bi mu žao vojnika koji su daleko od kuća i porodica. Seti se žene i ćerke. Sigurno premiru od straha slušajući izveštaje sa ratišta, strepe na svako kucanje na vratima i telefonski poziv. Nije im se javio dvadesetak dana. Ne znaju je li živ, ranjen, zarobljen, mrtav. Na brzinu se spremi i krene.

Slavlje bilo do jutra. Domaćin odrao nekoliko ovnova, pa okrenuo na ražnju. Muslimani ne jedu svinjetine. Ovaca u selu našli sve pune torove. Muzika, pesma, igra. Odjednom se povuče grobljanska tišina. Zapucaše puške koje oglašavaju pobedu. Zapevaše se patriotske, rodoljubive pesme. Žika sedi na čelu stola. Svi ga služe, trče oko njega. Domaćin neki priglupi i priprosti Bosanac. Dobrovoljac. Bio u gardi koja je napala selo. Priča, stoji pored Žike, doliva mu vino, udara o Žikinu čašu, nazdravlja. Priča i sve se ponosi što je i sam učestvovao u akciji. A Žika ga sluša i ćuti. Priča Bosanac kako je važno da se njihovi ubiju ili proteraju, i to svi do jednog, od najmlađeg do najstarijeg. Jer, ako samo jedan njihov ostane, teško nama. Taj jedan može da se nakoti, pa opet zlo. I da se naši ne mešaju sa njima, jer ne valja da nam se krvi ukrštaju. Zato samo čisto da bude. Da je sve naše. Jer, tamo gde se naš jezik govori, gde se naše pesme pevaju, naš zakon, običaji i vera čuvaju, tamo je naša zemlja. A njima nije mesto na našoj zemji. Još je govorio da su ovakvi ratovi važni za dobro čitave nacije i za nauk našim potomcima kojima će istorija pripovedati o slavnim podvizima hrabrih predaka. Sluša ga Žika, pušta ga da priča i pomisli kao su mu priče jadne i prazne. Pijucka slatko i kao krv rumeno vino. Pogleda oko sebe. Vojnici svi do jednog mrtvi pijani. Gleda ih Žika i misli na šta će to sutra ličiti. Zabrinut i zbunjen, obori glavu, htede da krene, da se vrati u školski podrum. Kad, dodirne ga neka ruka. Mala, tanka ruka, a koža nežna kao sam skut Bogorodice. Takve nežnosti i prefinjenosti nije osetio ni u jedne druge žene. Rashladilo ga i ugrejalo u isto vreme to malo života što je osetio kad mu je prišla i slučajno se očešala svojom rukom o njegovu podlakticu. Skupljala neke tanjire ispred njega. Digne glavu i pogleda je. Nema joj više od dvadeset pet-šest godina. Zasukla rukave na nekoj uprljanoj beličastoj bluzi. Sevnula joj koža pod laktom kao sunce u maju. A kosa joj se raspustila, malo povezana na dnu leđa, pa joj se otima i pada preko ramena na grudi. Lepota! Lepota kao sa neba! Kosa joj svetla, boje žita koje puca od zrenja. Sve se presijava. A sa čela joj padaju krupne kapi znoja, onog devojačkog mladalačkog znoja, koji miriše kada se telo umori i napregne od mladost i snage, kada nabuja, pa hoće da popuca od plamena koji se upali. Neke krupne, zelenkasto smeđe oči, kao dva parčeta neba, kao dva hladna gorska potoka. Svog ga jeza prođe. Devojka se kao u stidu povuče. Ili se uplaši. Zaledi svoj pogled susretnuvši se sa Žikinim očima. Donja usna joj zaigra, ali se Žiki učini ne od straha, već od nekog besa koji prikriva i kojim se tajno ponosi. Okrene se za njom. Zagrize donju usnu. Obuze ga radost. Kroz glavu, ruke i utrobu jurnu krv, sjuri se u međunožje. A devojčina leđa i noge ga potpuno sludeše. Oseti kako će prasnuti od pogleda na nju. Sve joj vidi butine kako igraju pod tankom letnjom suknjom. Ne hoda, već leti, zemlju ne dodiruje. Nije ni devojka ni žena, već je u onom dobu kad ženstvenost stoji na granici između nevinosti i zrelosti. Tad je žena najbolja, najsjajnija i najvrednija. Tad najviše pleni i zaluđuje mušku dušu. I upravo u tim godinama žensko stvorenje doseže vrhunac svojeg savršenstva, njena lepota se prokazuje kao božanstveni blagosloveni zrak koji treba uhvatiti da ne iščezne, da se ne ugasi u samoći. Prekoračila je zbunjenost devojčurka i prestala je da se stidi sebe, ali još nije ni sasvim žena, nije rađala, i telo joj se nije odreklo seksualnosti zbog majčinstva. Zbog takve žene vredi umreti, vredi poludeti. Takva žena nema cenu. Pomisli Žika da ga je udarilo vino, da je popio više, pa mu se priviđaju gorske vile iz narodnih bajki, da su mu neke mađije i vragovi ušli u glavu. Ali, smeh ga prekide i brzo se trgnu. Domaćin ga potapša po ramenu:

- Gledaš! Gledaš, Živojine! Aaaaaaaaaaah! Kakva je!

 

Henry Asencio, Dawn

Žika mu ne odgovori ništa. Dolije sebi još jednu čašu vina i ispije na brzinu. Ošine vojnike jednim pogledom punim besa, ljutnje, pogledom kao začinjenim prezirom i mržnjom. Stanu se svi šaliti na račun nepoznate lepotice. Domaćin im objasni ko je i odakle je. Bila je odatle. Meštanka. Jedna od malobrojnih preživelih. Muslimanka. Azra. Od bogatih Hamdića koji su samo žensku čeljad imali u kući. Četvrta ili peta ćerka po redu bogatog Osmana Hamdića. Neudata. Njene su sve pobili, a nju ostavili kao pehar, kao zlata vredan plen koji se ne ubija i koji se čuva. Domaćin slave je najpre uzeo sebi. Rekao da je šteta de je ubiju. A onda se pred svojim pijanim gostima pohvalio da je bila pravi dar sa neba za njega, jer ju je uzeo dok još muškarca nije poznala.

-Mala je! Uh! Preporučujem je dok je još naša! Sutra je vodim popu Mili. Da je pokrstimo! Da me ne tera maler! – dodade domaćin.

- A, Milo! Milo ili Mujo! Krstiće je taj sa sve tamjanom i kadionicom! – dobaci neki grub glas sa drugog kraj stola.

I opet se začu glasan smeh. I nastavi se priča o ocu Mili koji je služio u obližnjem hramu. Sa simpatijama i nekim slatkim smehom domaćin ispriča kako je pop Milo dobar i pobožan starac, ali retko mudar i snalažljiv u svakoj situaciji. Kaže da je pokrstio mnoge i mnoge, i da će te njihove, sad pravoverne i pokajane ćerke, zahvaljujući popu Mili i njegovoj čudesnoj molitvi srpske sinove rađati.

- On to leči i nerotkinje? – opet onaj glas sa dna stola dobaci i svi udariše u smeh.

Domaćin nastavi da priča kako je i zašto otac Milo dobio nadimak Mujo. Kad je jedne noći došla neka njihova banda u selo, upala u portu, otac Milo se preobukao u hodžu, dočekao gladne i naoružane vojnike, izrecitovao im nešto iz Kurana i rekao da je tu u crkvi po naređenju nekog muftije. Zbrzao momke koji su mu poverovali da je islamski sveštenik, osuo paljbu po hrišćanima, poželeo im srećne bitke i ispratio na put. Posle se otac Milo hvalio da mu je hodžina kapa glavu spasila. Da nije glumio islamistu, vrat bi mu prerezali. Kad su ga pitali otkud poznaje Kuran i njihove molitve, odgovorio im je da je jednom ,,krstio’’ jednu njihovu pa ga ona učila Kuranu.

Ogavnu priču o popu koji krštava zarobljene devojke Živojin je slušao jednim uhom, a drugo je otvarao kako bi oslušnuo hoće li se nazreti Azrin hod. Radila je po kuhinji sa drugim ženama. Još nekoliko puta se okretao, tražio je pogledom, i činilo mu se da je u onim laganim koracima iščezla, da se digla u nebo, da je otplovila iz te smradne, vrele atmosfere. Onda bi mu se učinilo da odnekud vetar nanese njenu ruku, da zatreperi deo njene suknje i opet ga prevari i iščezne kao dim. Nije se vraćala.

Do sledeće večeri se većina gostiju izređala na njoj da je nesrećnica umrla u najtežim mukama. Hvalili se i govorili da se opirala, psovala ih i siktala kao zmija, grebala ih kandžama, ali je savladali. Žika nikom ništa nije rekao. Prećutao je, ali mu je u večnom sećanju ostao onaj dodir njene mlade kože. Ostao je kao mila uspomena i jedan blagi trenutak katastrofalnog rata, ali i kao ožiljak i opomena, kao podsećanje na sopstvenu krivicu. Možda je mogao da je izbavi, da joj pomogne, da je pošalje u neki izbeglički kamp, da je otrgne od pijanih zveri. Nije. Možda je mogao. Nije, iako je znao šta je čeka. Mogao ju je negde sakriti. Niko ne bi saznao da ju je on spasao. Samo da je malo drugačije razmišljao. Govorili su da i oni naše žene zarobljavaju, muče, siluju, drže u logorima i čine svakakva zlodela. Govorili su da zato imaju pravo na tu malu Azru. Jer je i ona plen, pehar, nagrada. Jer je robinja. I da treba da im bude zahvalna što je nisu odmah zaklali. Podarili su joj još malo života, a zapravo su joj doneli najgoru smrt. Bolje bi joj bilo da su je ubili ranije, ne bi se nesrećnica toliko mučila. Mogao je da je pronađe u kuhinji. Možda niko ne bi ni primetio. Svi su bili pijani. Smislio bi nešto. Sakrio bi je u podrumu škole. Dok ne vidi šta dalje, kuda da je pošalje. Kako da je oslobodi i odvede od glupog Bosanca. Nije je poveo sa sobom. Umoran i slomljen mišlju o devojci koju će zlostavljati i koju će krstiti jedan antihrist, Žika shvati da je ona samo jedna. Jedna žrtva pored svih drugih žrtava rata. Seti se logora u kojem su pronađeni leševi naših žena. Žena koje nisu videle svetlost danima, koje su držali bez vode i hrane, odsecali im ruke i noge, vadili oči, sekli uši, i iživljavali se dok su još mogle da dišu. A Azra je jedna! Samo jedna među svim tim ženama! Pa, i nju jednu da spase, kao da nije ništa učinio. Zato isprazni bocu vina pred sobom i tužno se uputi ka školi. Reši da se povuče u svoje skrovište. Stigne u školsko dvorište. Opet ga uplaši tišina. Opet pomisli kako je strašna škola bez dece. San mu pobegao. Sklapa oči, ali ne vredi. Ne može da zaspi. Svuče uniformu sa sebe, izuje čizme i čarape. Bos i u gaćama krene da šeta po školi. Oseti kako mu hladan pod prija i kako počinje da mu ide kroz telo kao neki nov vazduh. Zaviri u nekoliko učionica. Sve prazno. Ostale prazne stolice i klupe, dečiji crteži po zidovima, čiste table. Ničeg nema. Iza škole beše nekakvo dvorište koje izbija na šumarak od kojeg je napravljen parkić za decu. Reši da obiđe prostor oko škole, da umori noge i da se savlada kako bi možda uspeo da zaspi. Svuda oko škole mrak. Neka mala svetiljka obasjava školsko dvorište. Okolo sve obraslo u travi. Spusti se do kraja dvorišta i vidi nekakav kameni stub. Beše valjda od nekog srušenog zida. Sedne, nasloni se leđima i oseti kako je kamen vreo. Kao da će eksplodirati od toplote. Odjednom zapiri vetrić. Žika oseti da mu laknulo u telu. Vetar ga pomiluje po koži. Pomisli kako bi bilo dobro da grune nekakva kiša, da rashladi zemlju, da je osveži i opere. Raširi nozdrve da udahne svežeg vazduha, ali mu u nos prodre užasan smrad. Smrad koji do tad nije osetio. Kao da su mu se nozdrve otrovale i ništa sem smrada ne osećaju. Zaudara, guši, sve ga nagoni da povraća. Muka ga pritisla. Leš! Smrad leša! Crkotina! Nešto je mrtvo iza stuba. Ustane, korakne unazad i gvirne iza. Ugleda nožice u travi. Dva mala bosa stopala. Gole dve suve noge, do kolena prekrivene suknjicom. Dete! Leš deteta smrdi! Žika se prestravi, krene unazad, ali mu se noge vežu, saplete se i padne. I učini mu se da tek tad onaj smrad postade jasniji, snažniji, kao da mu se uvuče u telo i pređe potpuno na njega. I kao da je devojčica ustala, pošla za njim, prilepljena tik uz njegovu kožu. Pojuri ka školi. Da pobegne. Da se spase.

Zar je važno je li Azra, Ana, Fata ili Mara? Zar je važno da li se krsti ili klanja? Dete je! Ma koje majke! Ma kojeg Boga! Dete! Golo, boso dete! Preklano kao jagnje! Tu! Pored škole! Gde su se igrale igre, gde se možda skrivalo iza stuba kad su se igrali žmurke. Sad bačeno tako mrtvo. Da istruli. Misli Žika sakriven u podrumu. I oseća na sebi smrad leša nepoznate devojčice. Oseća kao da je došla za njim, legla pored njega. Prestade da oseća toplotu. Poče da se trese od hladnoće. Prsti na rukama i nogama mu se ukočili, skamenili se, kosti mu pucaju. Osvrće se oko sebe, traži nešto da se pokrije. A znoj samo lije sa njega. Sa čela izbija i stapa se sa suzama koje jure niz obraze. Sa leđa kao hladna planinska kiša jurne znoj. Umota se u ćebad, baci preko sebe svoju odeću. Čuje kako dolaze pijani vojnici, pevaju i uzvikuju:

- Azra! Lijepa li si, Azraaaaaaaaaaa!

Telo mu se otme, počne da oskače, groznica ga uhvatila. Češe se po nogama, samo da ih zgreje. Priseti se lepe Azre i njene ruke i tad mu bi još teže. Suze se nagomilaju u očima. A u podrumu mrak. Mrak kao da će ga progutati i stropoštati u neku provaliju.

Zaspi tek pred zoru. Uhvati malo sna, ni sam se kasnije ne sećajući kako. Tek, slomi ga i stigne nespremnog. Ustane prvi. Obiđe školu. Priseti se leša i Azre, ali pod silom potisne svoje misli. Zatekne vojnike kako spavaju prljavi, upišani. Pozove jednog od mlađih. Naredi da se svi probude i spreme na brzinu za polazak. Do posle podne su napustili selo. 

Preživeli leš

2. deo

Ovog proleća je Žika postao nekako hladniji, zamišljeniji i tiši. Priča, ali ne onako ushićeno i srčano kao ranije. Deluje bolesno. I za neko čudo, nedavno je počeo još više da pije. Tokom čitave zime je dolazio pod hrast i družio se sa seoskim pijancima. Zapravo, to mesto pod hrastom nikad nije bilo prazno. Kao da im ni ciča zima nije smetala. Založili bi vatru, okupili se, skakutali i mrzovoljno se razilazili kada ponestane alkohola. Ni Žika zimus nije napuštao svoju katedru. Ali, proleće je pokazalo one jasne i definisane promene ne njegovom licu i telu. Kao da ih je zima prikrila, zatajila. Sa prolećem je na Žiki osvanula neka tužna boja. U licu se osušio, ogrubeo. Iznikla mu gruba proseda brada. Kosa mu raspuštena, prljava i neočešljana. Pozadi na glavi mu se lokne umrsile i ućebale, a sa prednje strane zalisci produbili i uvećali. Ima već nekoliko dana kako nosi istu odeću. I ta odeća je vojnička uniforma. Skoro da ga niko nikad nije video u civilnoj odeći. Uvek je morao da ima na sebi nekakav vojnički znak, bilo prsluk, opasač, beretku, čizme, maskirne pantalone. Počeo je da se oseća na neoprano i ustajalo. I ponavlja već nekoliko večeri:

- I opet će biti rata!

Ostali pijanci, jedva razabirajući njegove reči, potvrdno klimaju glavom, odobravaju mu misao, a davno su već zaboravili šta je rekao. Svaki od njih je u nekim svojim brigama i mislima, u nekom svom, samo svom, a dalekom svetu, koji se ni u čemu ne dodiruje i ne prepoznaje sa ovim zemaljskim svetom. Ali, čuju, da, sasvim jasno čuju tu Žikinu rečenicu koja nagoveštava rat, i nesvesno, kao sa prazninom u umu, ne osećajući ni slovce njenih reči, ponavljaju kao papagaji:

- Opet! Biće, biće rata... Opet...

Ali, jedne večeri, kad je dan otoplio i odužio se kao u letnje doba, Žiki nadođoše neke druge, svilenije reči:

- I opet će biti rata. Opet. Ali, rata bez žrtava. Jer, treba da prežive oni koji su mrtve videli i čuli.

Nije bilo prvi put da je Žika ovakvim, biranim rečima izražavao ono što misli i oseća. Velika je šteta što su njegove priče ostajale neponovljive i zarobljene u vremenu i prostoru, kao lepotice u začaranim zamkovima koje niko nikad neće izbaviti. Imao je Žika i ranije sličnih momenata, kojih možda ni sam nije bio svestan, onih momenata kada su iz njegovih usta izlazili pravi pesnički stihovi, neke tuže, setne i nevine note, naročito o onim događajima koje nikada neće zaboraviti. Pripovedajući o strahotama rata, o svojim dužnostima i obavezama kao građanina i vojnika, donekle se dičeći što je bio privilegovani pojedinac koji je stajao na braniku otadžbine u najcrnje dane, Žiki bi se pred očima raspukla kakva slika, i izletela bi iz njega u mirnoj bujici reči koja se sama savladava, koja iz njega izlazi i oslobađa ga muka, ujedno mu otvarajući i produbljujući nezaceljene rane. To su priče o ljudima, o prirodi i lepotama neba u različitima krajevima bivše domovine, priče o mirisima posečenih šuma, o šapatima divljih potoka. Tužne i tragične povesti o jadnim junacima koje je istorija zbrisala, simpatične anegdote koje niko nikada neće dočuti, teške balade o smrtima mladih, strašne, toliko strašne priče da je Žika pomišljao kako bi, dok ih priča, mogao presvisnuti od tuge. Ali, bilo je u tim pričama nekog njemu nedokučivog zadovoljstva. Možda je, vraćajući besmrtne uspomene, mogao da još jednom preživi jedan burni period svog nesrećnog i neslavnog života, pa da se priseti, bar tako pijan i sam, kao pajac pred pijanom publikom, da oseti, samo još jednom... Zasijaju mu se oči kao u deteta, i on bi svojim slušaocima, zanet svojom pričom, sve vernije, sve pažljivije dočarao, iscrtao te priče, kako bi se i sami uverili po kakvim rajskim prostorima je putovao i u kakve paklene krugove se spustio. Ali, uvek mu nedostaju reči. Nedostaju mu novi potezi i boje na toj nenaslikanoj slici. Nemoćan da od slova složi reči, od reči rečenice, od rečenica priče i pričanja, Žika bi osećao neku strašnu tugu u grudima. Jer, nikome ne može da ispriča ono što je video i doživeo. Suočen sa činjenicom da je nesposoban da komponuje i ispriča svoju priču, duboko ožalošćen i razočaran zbog svoje pripovedačke nesposobnosti, Žika bi spoznao jednu neprijatnu zakonitost pripovedanja, da se neke priče prosto ne mogu ispričati i prevesti na prirodan i ljudima poznat jezik. I nedostaje mu i taj rat, i spaljena sela, i miris zgarišta. Sve bi opet i iznova... Samo još jednom... Makar i umro. Uzalud misli kako da ispriča. Ne ide. Trudi se da odabere reči, one prave, one verne i jedinstvene reči koje bi njegovo pripovedanje makar malo dočarale i obogatile, i makar na kratko mu omogućile izlet u prošlost. Nije znao otkuda se čoveku desi tako nešto, da tako silno želi da priča, a ne može i ne ume, kao da mu se jezik vezao, ili je zanemeo od prevelike želje za pripovedanjem. 

Preživeli leš

 Preživeli leš

1. deo

- I opet će biti rata! – ponavlja ovu rečenicu dok je može da stoji na nogama, pažljivo držeći flašu u rukama. 

Tako svake večeri. Otkako je otoplilo i zima se povukla pred prerano i iznenada nadošlom vedrinom proleća, on priča iste priče. I uvek istim ljudima. Nemilosrdni sneg pobegao pred toplinom sunca i pustio ljude iz kuća kao logoraše na slobodu. Sve se rastrčalo, raspevalo po selu. Do kasno uveče čuju se deca kako igraju lopte po dvorištima, starci pred kućama zastaju, razgovaraju. Sve počelo da živi nekim novim, kao srećnijim i boljim životom. A Živojin Marković, Komandant Žika, kako ga svi u selu zovu, ovog proleća se ponaša nekako drugačije. Istina, svi su već navikli na njega kao na jednu neprijatnu, a opet simpatičnu, istovremeno zanimljivu i dosadnu pojavu koja u slabašnim trzajima svedoči o zanemarenim paklenim mukama mnogih živih i mrtvih. Niko ga ne voli i svima smeta. A opet, svako mu se javi kad ga sretne, mahne rukom, klimne glavom, pozdravi ga makar jednim gotovo neprimetnim pogledom. I oni koji bi mu rado razbili nos zbog neprijatnosti i bezobrazluka kojima je neretko sklon, ne ulaze u kavge sa njim. Iako sitan, omalen čovek, oniži rastom, u telu neuredan i zapušten, Komandant Žika izgleda kao dostojan protivnik svakom neprijatelju. Niko ga ne bi izazvao u bilo kakav sukob, ni fizički, ni verbalni. Jer, nikad se ne zna kakva velika snaga može da se krije u malom čoveku. Još ako je taj mali čovek nekakav čudak, za kojeg se ne zna šta snuje i na šta je sve spreman zbog svoje preke naravi, ne treba ga iskušavati. Iako je načešće u muškom društvu, biće da se Komandanta Žike upravo muškarci najviše plaše. Ima u njihovom odnosu prema njemu nekog dostojanstvenog poštovanja i uvažavanja. Žene sa gađenjem zaziru od njega, besno okrenu glavu kada ga sretnu, jer ume da bude vulgaran i užasno prost. A deca. Deca kao deca. Komandant Žika im je dopadljivi čudak kojeg rado zadirkuju jer su mu pertle na cipelama odrešene, jer posrće dok hoda, jer su mu pantalone mokre u međunožju pošto se uneredio. I nađe se među tom decom neki neustrašivi i odvažni mališan, pa dovikne za njim. Ali, Žiku nikad niko nije video da je na neko dete nasrnuo u besu. Samo se okrene, odbrusi kakvu psovku i nastavi svojim putem.

Komandant Žika živi sam u skromnoj kućici koju je kupio nakon što je rasprodao svu dedovinu i očevinu. Žena i ćerka ga ostavile. Zna se da od bliže rodbine ima još neku braću po očevoj liniji, ali ga niko ne posećuje. U kuću uđe samo da prespava. Zaticali su ga mnogi kako na ulici dočekuje jutro, kako se u svitanje budi u nekom šipražju, zagrljen sa flašom. I dok protrlja oči, opet doliva rakiju u sebe. Vazdan sedi pred seoskom prodavnicom i pije. Seoska mladež je to mesto pod debelim i ćutljivim hrastom prozvala Žikinom katedrom. Jer, Žika zaista neumorno svojim pijanim slušaocima pripoveda svakakve priče kao kakva ozbiljna predavanja ili proročanske propovedi. Iako obeznanjen od alkohola, Žika uspeva da savršeno jasno i glasno izgovori svaku reč. I uvek je najglasniji u društvu. Ako ga neko prekine, Žika ustane, zatetura se, neretko se stropošta na zemlju, saplićući se o sopstvene noge, ali se boreći sa svojim nespretnim telom, koje je poludelo i ustalo protiv njegove misli, pridigne i vikne:

- Tišina kad ja pričam! Tišina, majku li vam balavu svima...

I ućute svi. Ćute i čekaju. On još koju psovku izusti, ljutito i narogušeno nastavi da gunđa i traži sebi mesta da sedne. Ali, u tom času kada Žika drekne, svi ućute kao nemi. Jer, ne zna se kako Žika može da se razljuti. Kažu ljudi da se od malog pištolja nikad ne odvaja, i da je taj prokleti pištolj uvek pun. Još se prepričava kako se prošlog leta jedne večeri proveo neki uporni i svojeglavi bostandžija, koji je prolazeći kroz selo, zastao pred seoskom prodavnicom da popije pivo. Ne znajući ko je i kakav je Komandant Žika, protivurečio mu, nadmudrivao se sa njim, polemišući na Žikine omiljene teme. Žika mu odjednom prišao, nabio skoro ceo pištolj u usta, preteći da će mu kao živinčetu mozak prosuti. Znaju ljudi da moraju da ućute kada on drekne i da niko ne sme da se nadmeće sa njim. Važno je samo da ućute. I to u onom trenutku kada Žika pukne glasom kao grom iz vedra neba i kada skoči pred njih. Važno je da puste da ga prođe bes, da odboluje svoju ljutnju. Ne traje to dugo, taj njegov jezivi nastup, taj užasni, zastrašujući napad u vidu majušnog monologa koji Žika mora da održi. Ali, važno je da prođe. Ma, ni ceo minut ne traje. Žika se odjednom stiša, primiri, sedne među pijance kao među rođenu braću i nastavi da priča kao da ničeg nije bilo. Vrati se. Ali, niko ni ne sluti kakva se strašna i značajna borba odvija u njemu u iskidanim delićima jedne bedne minute. Žika ima utisak da mu sve žile u telu pucaju, da će se pomahnitala i vrela krv oteti, iskidati zidove vena i izleteti iz njega kao bujica otrovne tečnosti. Grudi mu se nadimaju, srce ludački bije, tuče po grudnom košu, pa se probija, jurca, udara preko kože. Nervi zaigraju, skupe se na jednu gomilu, naglo se raziđu kao da je neko bacio bombu u nervni sistem, sudaraju se, gurkaju među sobom, lome se, ubijaju. Ni sam Žika nije svestan svog nastupa. Zna samo da mu se nešto mimo njegove kontrole dešava i da nema moći da spreči sebe da iskoči iz sopstvenog bića. Sve traje suviše kratko da bi mogao da razluči kakvi su to udari i odakle dolaze, kako nastaju i šta sve zahvataju u njegovom organizmu. Najviše ga muči mrak. Sveopšti mrak koji mu prekrije ceo vidik, mrak u kojem njegove oči ništa ne vide. Nestaju i hrast, i prodavnica, i slušaoci, i nebo, i zemlja. Taj mrak prekriva čitav zemaljski prostor. Žika kao slep širi oči, čudeći se svojoj nemoći. Ali, mrak koji zahvati i njegovu svest ne dozvoljava mu da ga otkloni. Već se poput nekog mehaničkog paravana samo spusti, naglo se podigne i nestane. A onda, kada se oglasi tišina, kao rajska nagrada za mučeništvo, u Žiki se sve smiri. I srce, i grudi, i krv, i vene, i nervi. Još mu se trzaju delovi tela, ali se lagano svaki organ vraća miru.

Žika redovno prati tok svojih priča. Dobro zna šta je rekao, šta je hteo da kaže, gde je stao, kako je započeo priču. Ima u njegovom pripovedanju neke nebične pripovedne veštine i pripovednih postupaka, koji su tako precizno i pažljivo komponovani, poput svilenih i tankih niti koje Žika bira, prepliće i utkiva u svoje priče kao vezilja u neki savršeni i meki ćilim. Sve njegove priče su ratne. Iz ovog poslednjeg rata. I kroz svaku tu ratnu priču se prožima još mnoštvo ispreplitanih pričica, poput tanjušnih stazica u paukovoj mreži. Sve se one lome, stapaju, prelamaju, seku i spajaju među sobom, razilaze i odvajaju, da bi se na kraju vratile svojoj središnjoj i vodećoj priči kao sirota deca majci koja ih je raspustila. Ta centralna priča Žikinog pripovedanja je ona velika ratna priča koju Žika nosi sa sobom kao teški kamen oko vrata, kamen koji ga davi i vuče zemlji, dok mu klecaju kolena i ponestaje dah, a koji opet on sam navlači na sebe i povećava mu težinu dolivajući nove gutljaje alkohola u sebe. Nije ni čudno što je iz mladalačke šale došlo ime Žikina katedra za mesto pod hrastom. Da je kojim slučajem taj hrast kakvo ljudsko biće, koje je decenijama proživelo svakakve priče, prve poljupce momaka i devojaka, prva zaljubljivanja, prepirke, svađe i pomirenja, dočulo velike tajne, zakletve i obećanja, sigurno bi samo Žikine priče zabeležilo na nekom pračetu hartije. Odista, šteta je što ga niko trezan nije slušao. Imao bi šta pametno naučiti od njega. Žika nije glup čovek. On je školovan, obrazovan, prošao je sveta. On je čovek sa onim životnim iskustvom koje nose mnogi, ali ne na način na koji Žika nosi. Jer, ima ljudi kojima stvarnost i život ponude i priušte mnoštvo neobičnih događanja i situacija, ali čovek prođe mimo njih, bez ikakvog buđenja svesti, lenjog uma i pospane duše, pa od takvog čoveka ostane samo šuplja telesina od krvi i mesa. Žika je poseban, drugačiji stradalni smrtnik ovozemaljskog sveta. Zato su njegove priče još tragičnije. Nema nekog slušaoca ili sagovornika koji bi ih sa pažnjom slušao i prosejavao iz njih neponovljivu lepotu pripovedanja jednog pijanca pripovedača. Te nesrećne priče će ostati urezane u granama nemog hrasta, kao proklete i otuđene, a uvek prisutne i žive, dok se i tom hrastu u nekim budućim vremenima ne poseče koren i ne istrgne njegov život jednom za svagda.

Pijanci pod hrastom su se saživeli sa svojim Komandantom. Iako niko od njih ne zna koji čin je imao, niti da li je njegova ličnost imala poseban značaj u životu vojske, postao im je drag i uvažen sagovornik. Bez Žike ne bi mogli zamisliti vreme pod hrastom. Drže ga kao nekog sebi najrođenijeg i najbližeg. 

Jovan Dučić o ljubavi

Jovan Dučić o ljubavi

Koliko je ispevano stihova, koliko romana, tragedija i priča ispisano o toj visokoj, uvek poželjnoj, gotovo nezemaljski lepoj emociji, za kojom svako živo biće traga od prvog dana postojanja ovog usamljenog sveta! Nisu li i oni pojedinci, koji nepoznatim ženama plaćaju telesno zadovoljstvo, tragični junaci koji pokušavaju da bar na trenutke osete, uhvate i prigrle najneobičniji, najsvetiji i najvažniji trenutak ljudskog života? Ljubav! I što se više govori o njoj, kao da biva tajanstvenija, skrivenija, opirući se rečima koje pokušavaju da opišu njenu lepotu, snagu i vrednost. Zar se i u toj nemogućnosti odgonetanja ljubavi ogleda njeno savršenstvo?

Jedan od velikana srpske književnosti, pisac, pesnik, putopisac Jovan Dučić, ispevao je najlepše pesme o ljubavi i na neki njemu osoben i znan način dao odgovore na pitanje ,,Šta je ljubav?’’.

- U ljubavi nema ničeg razumnog.

- Egoisti su u ljubavi prirodno osuđeni na muke, jer je ovde ljubav za ženu svedena na najmanju meru, a brutalna ljubav za sebe postala nepomirljiva.

- Ljubav je najčešće jedno veliko maštanje, jer smo izmislili sve vrline žene koju volimo, i uobrazili da su sve sreće mogućne, i zaključili da su sve prepone sitne i neznatne.

- Ljubav je najveći izvor za iluziju, i najdublji dokaz za akciju.

- Ljubav je dokaz inteligencije, jer čovek bez ideja, i prostak bez vaspitanja, ne mogu biti zaljubljeni, pošto je ljubav najveća mudrost i najfinija duševnost.

- Ljubav je čak i herojstvo, jer traži žrtve.

- Ljubav je , najzad, i najviši produkt kulture.

- Ljubav je ozbiljna i sveta stvar, ali su zaljubljenici, začudo, uvek smešni za sve ostale ljude.

- Obične žene vole obične ljude, a samo neobične žene vole ljude sa neobičnim odlikama.

- Ljubav sve ispuni i sve zameni.

- Rađanje ljubavi u duši, to je više i lepše nego rađanje sunca na okeanu.

- Govoriti o ljubavi, to je već pomalo voleti.

- Ima vrlo malo srećnog sveta u ljubavi. Ljubav napravi više nesrećnih nego srećnih, i više bede nego radosti.

- Ljubav je najviši stepen svega što nosi nekoristoljubivo srce.

- U ljubavi, kao i u religiji, sve počiva na osećanju i na verovanju u neverovatno.

- Ljubav je glavni izvor inspiracije i akcije pesnikove, jer je ljubav i glavni motiv njegovog života.

- Ljubavnici su najveći utopisti, a ljubav je najveća utopija.

Nacionalnost-spisateljska

Nacionalnost-spisateljska

O pojedinim piscima se besprekidno vode polemike kojim i čijim književnostima pripadaju. Njihova dela se u tim polemikama zanemaruju i postaju bleda senka umetnosti. Andrić i Selimović su bili, jesu i verovatno će biti predmet ovakvih polemika. U mojim očima su isti. Vrhunski pisci.

 ,,Od onoga što nije bilo i što nikad neće biti prave vešti pisci najlepše priče o onome što jeste’’, Ivo Andrić

       ,,Pitaju me koje sam vjere. A ja im odgovaram pitanjem: A koliko to bogova ima?’’

Meša Selimović

Neretko se desi da mi u svakodnevnom razgovoru sagovornici postave prilično naporna i nejasna pitanja, te nije slučajno što na ista dajem mutne odgovore. Kao da zbog svoje čitalačke strasti nosim neko prokletstvo. Večito znatiželjni me intervjuišu, postavljajući mi obavezno, podrazumevano i neizbežno pitanje:

- Ko Vam je omiljeni pisac iz naše književnosti?

Najpre pomislim u sebi Zar samo jedan?

Andrić i Selimović. Dele prvo mesto.

- A šta su oni po nacionalnosti? – sagovornik je radoznao.

- Pisci. – kažem.

Iako se tokom vremena nalazila pred raznim zlupotrebama, manipulacijama, omalovažavanjima, ova jadna umetnost reči, koju ponajčešće ne štite oni koji o njoj pohvalno govore, ne poznaje razlike koje drugi, uglavnom slabo učeni, sa oskudnim čitalačkim iskustvom, samo donekle pismeni, žele da joj nametnu. Ona razbija granice vera i nacija.

Nije bitno hoće li se pisac krstiti Hristu, klanjati Alahu, tražiti nadahnuće od Bude, važno je ono što ostavi iza sebe kao trag neizbrisive, večite i iznad svega vredne lepote.

Večita sluškinja III deo

Večita sluškinja III deo

Knjiga i film ,,Derviš i smrt’’

U završnici polemike na temu odnosa knjige i filma ,,Derviš i smrt’’ valjalo bi obratiti pažnju na način na koji je predstavljeno vreme u knjizi i filmu. U prvom delu knjige radnja je prilično usporena, dominira laganiji tempo u pripovedanju. Ali, kako sazreva odluka Ahmeda Nurudina, tako se primećuje i brži tempo u drugom delu. Koliko o proticanju vremena saznajemo gledajući film? Najjednostavnije rečeno, ne saznajemo ništa. Zanimljivo je da nam u knjizi dve neobične rečenice možda ukazuje i na vremenske odrednice, na granice koje bio odredile i samo trajanje Ahmedove tragedije. Reč je o onom lirski obojenom i poetski nadahnutom priznanju:

,,Žuto rebrasto lišće pada s drveća, ono isto što sam ga dodirivao proljetos, želeći da me protoči svojim tokovima, da postanem neosjetljiv kao biljka, da venem svake jeseni i cvjetam svakog proljeća. A eto, desilo se drukčije, svenuo sam u proljeće a cvjetam u jesen.’’

Nemoguće je ovako predstavljeno vreme, koje se samo rečima može uobličiti, smestiti u jedan film.

Kada je reč o izboru glumaca, možda je to jedina vrednost ovog filma. Boris Dvornik kao lepuškasti Hasan. Tada neobično lepa Olivera Katarina je bila odličan izbor za ulogu kadijinice i velika je šteta što njeno glumačko umeće i fizički izgled nisu bolje iskorišteni, već kadijinica i u filmu postaje manje nego epizodni lik. Čuveni Velimir Bata Živojinović u originalnoj glumi iznosi lik muselima, kao i Pavle Vujisić ulogu mrzovoljnog muftije. Ipak, glavni lik ostaje otvoreno pitanje čak i kada je reč o glumcu koji ga je igrao. Ahmedov fizički izgled nije dovoljno predstavljen u knjizi. U portretisanju derviša Selimović stavlja akcenat na njegov unutarnji, misaoni, emotivni svet. Zato je režiser imao potpunu slobodu kada je ulogu Ahmeda Nurudina dodelio Voji Miriću.

Kada odgledamo film, i posle njega pročitamo knjigu po kojoj je film snimljen, iako smo je pre gledanja filma već pročitali, suočavamo se sa problemom ograničene slobode i mašte. U filmu imamo gotove, predstavljene likove, a dok čitamo knjigu raspolažemo podacima na osnovu kojih ih sami oživljavamo i vajamo u svojoj stvaralačkoj, čitalačkoj mašti. Nakon odgledanog filma, glumci koji su igrali pojedine uloge, mimo naše kontrole prodiru u našu misao i nameći nam se da ih zamislimo dok čitamo knjigu. To je izuzetno teška borba u mislima, jer nekada gotovo nesvesno zanemarimo pripovedanje i oslonimo se na ono što smo videli u filmu.

Možda je nekada film samo imitacija dobre knjige. Ako je tako, treba da držimo na umu da je original uvek jedan, a njegove kopije mogu biti samo kopije. Film neretko vrši direktan uticaj na čitaoce. Film je kompletna slika likova, prostora, vremena i radnje. Filmski proizvod nudi gotovo rešenje, što opet upućuje na ograničenu slobodu publike. Zato najpre treba govoriti o lenjosti koja neretko ume da potkupi kako stvaraoce umetničkih dela, tako i one koji umetnička dela tumače. Istina je da su se scenaristi i režiseri ulenjili, pa nastoje da snimaju filmove po dobrim knjigama. Čitaoci se ulenje i smatraju da je ,,lakše’’ odgledati film nego pročitati knjigu, jer zahteva manje vremena i brže se sazna ,,o čemu se tu radi’’.

Neminovno, film mora izostaviti pojedine segmente knjige, mora drugačije oblikovati pripovedanje, likove portretiše odabirom glumaca, vremenska ograničenost u trajanju filma zahteva da se pojedine epizode izostave. Ipak možemo govoriti i o drugačijim vidovima mašte koju omogućava film. Nije film zatvoreno umetničko delo koje nas kao gledaoce sprečava da se upuštamo u tumačenje. Ali, knjiga je tvorevina koja počiva na lepoti pisane reči i film koji sam čitalac razvija u svojoj glavi dok čita knjigu zasniva se isključivao na pisanoj reči.

Da li je književnost zaista večita sluškinja? Da li je njena osnovna uloga da robuje drugima, da udovoljava prohtevima drugih umetnosti i nauka? Ili je književnost jedna jedinstvena, samo po svojoj lepoti korisna umetnost, jer predstavlja nešto lepo, istovremeno služeći samo onom što je lepo.