Mesečeva boginja

Mesečeva boginja

,,Video sam još Mesec, sjajan, 

pa se i nehotice osmehnuh.

On je svud isti, jer je mrtvac.’’

                                                Miloš Crnjanski

Kao u onoj staroj tužnoj pesmi.

Ubogi sprovod.

Sneg sa kišom dosadno sipa.

Umorne noge u teško blato upadaju

i stazu do tamo krče.

Do konačnog.

Zamornu tišinu poneki uzdah,

sramežljivi vapaj poremeti.

Dok vetar poslednju uspavanku pevuši

i osluškuje note koje priroda diktira,

lagano ide crna kočija.

Kočija kao da klizi po drumu,

sama.

I na nju se prozeblim rukama

neki tamni ljudi oslanjaju.

I tako korak po korak,

staza biva sve kraća,

a Endimionov san sve bliži.

Da l’ je čeka nova mladost,

otkrovenje neviđenih leta?

Tek, kao da se kroz zamračeno nebo

ponoćni svetionik promoli krišom.

To je onaj što svakim jutrom umire

i svake večeri se rađa.

Uvek isti,

danas nešto bled

kao bolesnica na samrti.

Žalostan i strašan,

u naručje novu dušu

na pokajanje prima.

To je ona staza kojom sada hoda kočija bez konja.

To je ona staza kojom sada ide mesečeva kći.

Nije ni starica, a nije ni devojka.

Prekrštenih ruku do meseca se uspinje.

Kao pero laka,

kao ponoć crna.

Usne modre, tvrde.

Na čelu beline kao snegom zavejane.

Hladna kao led.

Čvrsta kao kamen.

Bez smeška,

bez tuge,

bez srdžbe,

bez jada.

Lice bez osećaja,

usta bez reči,

misao bez briga.

Nema i gluva,

bez vida,

bez daha.

Leži tako sama na postelji od drveta.

Razjapljena čeljust crne majke zemlje

čeka gladna, željna

u sebe da je primi.

Ona, sestra sunca i zore,

svečano i žalosno u crnicu tone.

Nad glavom joj voštanica bespomoćno pišti.

Možda će, kao nekad stara boginja,

putanjom noćnog besmrtnika silaziti

i svojim nemim usnama

one koji je danas prate poljubiti.

Kiša se u sneg pretvorila

i sneg je kišu ispio.

Magla zamrsi i pomeša

tela pahulja i kapi.

Žalosno se zagrliše borovi i jele

i kržljavim granama,

kao aveti u strahu,

poslednji poklon načiniše.

Neko propoved o vaskrsenju poče

i ruke ka nebu diže.

Zajeca zvono.

Graknu gavran.

Odjeknu ,,Aliluja’’.

I ode crna ptica u tišinu.

Od praha u prah.

Od nepostojanja u večnost.

Od bića u ništa.

Od svesti u neznan.

Oh, starost je večna!

Ona ne dolazi,

ona uvek traje.

Da li posle dana,

godine il’ veka,

jednako je bolna,

jednako je sramna.

To lukava samrt

u mladost se svlači

kad se život začne.

Mladost, to je laža,

varka, priviđenje

kad opijena duša

tek začetim životom

sanja da se budi.

Tad ništa ne počinje,

već se sve svršava!

***

Ne mogu da se ne začudim i ne zapitam nad onom starom i često izgovorenom rečenicom koja sve više u mojoj misli dobija notu apsurda. Kad se kaže za nekog-umro je prirodnom smrću.

Zar smrt može biti i neprirodna? 

***

,,,Samoća je najveće prokletstvo ovoga sveta. Bog nam nije darovao život da ga proživimo sami, otuđeni i bezobzirni prema drugim stvorenjima. Pogledam ove nebeske ptice koje mi kruže iznad glave. U parovima izvode let. A ja sam sam. Pogledam mrave kako mi mile oko nogu. Čitave porodice tih sićušnih bića se kreću. A ja sam sam. Ni zver ne voli samoću. A ja... Smejem se sam. Plačem sam. Ležem u postelju sam. U svitanje se budim sam.

Da li nas je Bog stvorio jer je osetio da smo Mu potrebni? Da li je i on lečio svoju nebesku samoću stvarajući čoveka po obrazu svojemu? U prve dane načinio nas je niiščega:

- A stvori Gospod Bog čovjeka od praha zemaljskoga, i dunu mu u nos duh životni; i posta čovjek duša živa;*

- I reče Gospod Bog: nije dobro da je čovjek sam; da mu načinimo druga prema njemu;* *

A ja se odrekoh svega radi samoće. Svečano, pred svetom, kao na praznik, pod zakletvom. Siguran, odvažan i nepokolebljiv. Kao kad ratnik odlazi u boj i gine za otadžbinu. Kao kad se žena zaklinje mužu na vernost do groba. Kao monah, koji lud Hrista radi, umom, dušom, srcem i telom poznaje samo Boga. ’’

(,,Sam’’)

---

* Prva knjiga Mojsijeva, 2, 7

* * Prva knjiga Mojsijeva, 2, 8

* * Prva knjiga Mojsijeva, 2, 8

***

I kada ih smrt razdvoji, ona će tražiti neko srkiveno nebo, čekaće ga tamo gde je sve ništa, gde se ne mere sati, gde se noć ne razdvaja od dana. Makar to bio i pakao sa stražom nečasnih duhova, ona će izgovarati neku svoju molitvu. Onu molitvu koju govore žene koje vole. I satana bi se sažalio i spustio koplje kad bi čuo te reči i zagrlio bi milostivog Boga. I ne bi bilo mržnje.

(,,Žena’’)

***

***

Opet me je glava prevarila u deliću sekunde. Misao je, željna predaha, posrnula. Na čas mi se desilo da zaboravim da nesreća uvek ide u svoj dom. 

***

Sad vidim, sad znam i sad shvatam. Ja imam samo ovaj jedan put. Drugi ne postoji. Drugi je iluzija, varka detinje vere. I taj put moram, treba da prodjem. Ne postoji više ni levo, ni desno, ni nazad. Samo napred. U neizvesno, nevidjeno. Bez strepnje i straha. Možda i bez nade. Ravnodušno. Ali, samo da ne odustanem od želje da saznam šta je na svršetku tog puta. Dok je te želje, istrajaću. Kad i ona počne da se gasi, moj put neće imati smisla.

***

U ovim šizofrenim, nezlonamernim kreiranjima svetova koji su jednim delom nastali od otetih naslaga ovozemaljskog sveta, a drugim delom od nepostojećeg, irealnog i neviđenog, još mogu da osetim da nije sve ništa. Da se ne rađa iz ništavila. I da plod koji u tom tvorenju nastaje ipak nije ništa.

***

Neće naš rod uništiti siromaštvo, glad, besparica i bolesti. Neće nas sa ovog sveta zbrisati neprijateljske vojske, osvajački pohodi i verski progoni. Ubiće nas neprosvećenost koje nikako ne postajemo svesni.

...

...

Čovek najlakše zaspi ako ni o čemu ne brine. Čovek ne brine ako ne misli. A kad ne misli, čovek je prazna, šuplja telesina od krvi i mesa koja ne razume ono što je stvarnost, ono što je život.

(,,Gost’’)

Uljez

Ja više nisam ništa. Nisam živ čovek, nisam ni leš. U meni nema mesta ni za prazninu. Ja ne dišem. Moje srce ne kuca. Uljez sam među živima, a mrtvi me ne primaju sebi. Ali, kroz mene i dalje struji dašak umrlog života. Lutam kao odmetnik postojećih i nepostojećih svetova, tražim stanište, makar bilo privremeno. Sva vrata se preda mnom zatvaraju. Ja sam stranac, tudjinac medju svojima, odnarodjeni član porodice, društva i nacije. Ja sam obespravljeni stanovnik ničije zemlje.

Ove moje reči nisu vapaj i žalopojka nad teškom sudbom, već mučno priznanje koje tkam u noćima besanice, tražeći sebi srodnu dušu koja je kao i ja bezvoljno bačena na ovu grubu zemlju. 

***

U nastojanju da u svemu što se oko mene i sa mnom zbiva u ovom privremenom i prolaznom boravku nađem logične i smislene veze, uzroke i posledice, koristi i štete, sve više je u moju misao ulazio trulež alogičnosti i sve mi se više činilo da šta god da se dogodi rađa se po nekakvoj igri slučaja. Na kraju me je putanja razočaravajućih misli dovela do saznanja da je i ta lukava igra slučaja, kao kakva đavolja rabota, lišena i najmanjeg zrna smisla. 

Ili nije svagda i svugde ovako? Mora biti da negde postoji neki meni još nepoznat prostor, makar krajičak zemlje, gde ne niče seme bezvlašća, gde ne žive obespravljeni ljudi i gde čovek umire ponosan što se rodio.

Crv

Crv

Crv je opet ušao. Uporno tražim pukotinu na zidu vene. Da vidim, da pokušam da je zakrpim, zašijem, zabetoniram. Samo da zatvorim. Ali, ne vidim je.

Tako on uvek radi. Iskoristi moj trenutak nepažnje. Provuče se i uđe. Obično noću, jer se tad slabije vidi. Uđe u venu i plovi po moru krvi. Pliva sasvim slobodno, ponosno, dostojanstveno. I ruga mi se. Zna da ga ne mogu isterati. Dok stisnem venu da ga ubijem, da ga prignječim, on sklizne, izmigolji se. Spretno se izvuče, pobegne prstima koji bi da ga unište jednom za svagda. Onda mi se kezi, cereka se. A vena otekne. I boli. Prsti ostave tragove na koži, poplavi mesto na kojem se dogodio pokušaj ubistva jednog bezobraznog crva. Vena, napumpana krvlju, koja se od mojih prstiju uzburkala i uznemirila, kao debeli konopac iskače ispod kože. Ruka se ukoči, oduzeta je. Kao stanje šloga. Poludim, hoću i celu venu da iskidam, da je pocepam, presečem. Ako je presečem na bilo kojem mestu, crv će izleteti, izjuriti iz mene u poplavi krvi. Možda će se udaviti. Krećem da otkinem ruku. Da je iščupam iz lakta. To je rešenje! Amputiraću sebi deo tela, crv će nestati i stvar je rešena. Ali, ne, ne! Crv je to! Moj crv! Zna on da čupanje ruke nije rešenje! Nije on glup! Veštiji je od mene. Ući će u drugu ruku, u jednu nogu, drugu nogu. Snaći će se. Ima toliko vena na telu, toliko malih krvnih mesta po kojima može da plovi.

Ali, dok uzmem nož i krenem da tražim pogodno mesto za rez, crv se podmuklo povuče. Nestane. Opet kroz onu pukotinu koju nikako ne mogu da pronađem. I sve se smiri kad crv ode. Vena se lagano povlači, smanjuje. Nestaje modrica od stiskanja. Krv se umiri. Kao da se ništa nije dogodilo.

I onda utonem u san. Lagano. Kao u lažni spokoj. Zadremam, zaboravim na crva, krv, venu. Kao da ga nije ni bilo. Kao da se nikad neće vratiti.

...