***

Ja ne znam šta je na drugom kraju, na suprotnoj strani reke koju ne vidim, ali je čujem kako zapljuskuje talasima u svojim nemirinim danima, i ne znam kuda će me odvseti ova strepnja, strašnija i nesnosnija od najcrnjeg dečijeg košmara. Ali, slutim, mora biti nečega. Nemoguće je da posle svega ostane ništa, nula, praznina. Mora biti nekog drugog života. Mora da i sa one druge strane reke stoji neko obuzet pitanjima kako je sad ovde. Možda su se duše upokojenih predaka nastanile na toj obali, ne želeći da mi šalju znake i signale, puštajući me da kao i oni sami živim u strahu i nezvesnosti šta posle svega ostaje i biva.

***

Od svih ovozemaljskih nesreća i boli sa kojima se živ čovek mora suočiti najveća je i od svih istina istinitija prolaznost. Sve prolazi. Troši se. Nestaje. Gubi se i ostavlja tragove koji prerastaju u spomen i sećanje, da bi na kraju i ti najmanji dokazi prošloga života sasvim iščezli i, gotovo nasilno, neumoljivo, bili izbrisani sa sudbinske hartije kao izbledeli i dotrajali redovi nikad napisane jedinstvene knjige.

Ali, ja ne dižem pobunu. Ja ne poričem smrt i ne žalim rođenje. Ja ne vodim bitku sa životom i ne oplakujem nad jednakom sudbinom svih nas nesvesno palih. Ja priznajem starost, kraj i jedinu konačnost svih živih. Samo, sad mi u ovom smiraju teško pada činjenica da uprkos bledoj veri na koju se sve kukavnije oslanjam, sve prolazi. Zar je to sve što ostaje posle nas? Zar je sav smisao u tome? U prolaznosti...

***

***

Učili su me da živim pošteno, da ne poželim ništa što je tuđe, da ono što imam delim sa drugima.

Govorili su mi da ne mislim i ne činim loše, već da živim tako da niko ne upire prst u mene zbog kakvog ogrešenja i prestupa.

Vaspitavali su me da ne lažem, da ne svedočim krivo, da poštujem istinu kao najveću svetinju.

Onda su me bacili u stvarnost koja ove norme ne poznaje. Ja sad ne znam kako da živim. Ako se ogrešim o vaspitanje koje nosim, grišće me savest koja me, večito budna, svojim krupnim očima nadgleda. Ako se ne prilagodim stvarnosti, proglasiće me za usamljenu budalu. I opet neću znati kako da živim.

***

Lepota je toliko moćna da je na njeno postojanje i bezuman i zao čovek osetljiv. Ali, njegova zaprljana priroda mu ne dozovljava da lepotu posmatra očima uživanja, blagostanja i sreće. Već i na nju ide putem bezdušja, po navici i iščašenim potrebama da uništava sve što vidi. 

***

***

Nadvladao me je strah od samoće, te je kao osećaj koji već dugo traje izrastao u slobodni lik sa sasvim jednostavnim imenom-Strah. I sad i taj strah počinje da me plaši, onako sam za sebe i za svoju korist koju ja ne uspevam da dokučim. Ali, ono što mi se u ovom trenutku čini kao paradoksalno stanje mojeg organizma, to je onaj drugi, od ovog straha još veći, jači strah. To je strah od preke potrebe za onom istom samoćom koja me užasava i istovremeno zadobija neki oblik mojih simpatija i blagonaklonosti. 

Nevernik

Nevernik

Najzad je umrla vera u meni.

Ili je samo oživela sumnja koju je davno trebalo da probudim.

Sad ne verujem nikome,

a ponajmanje verujem sebi.

***

- I opet će biti rata. Opet. Ali, rata bez žrtava. Jer, treba da prežive oni koji su mrtve videli i čuli. Da iz grobova izađu oni pređašnji, a da u grobove legnu neki novi leševi. I da se tako uskomeša, uzbuni sve živo i mrtvo. A bogovi da se smeše ljudskoj gluposti i ludosti. I da sede gore na tronovima, kao bekrije u kafani, da se kuckaju čašama i nazdravljaju dok mi pucamo jedni na druge. Mora opet biti rata! Pa, kad počnemo da se ubijamo, da niko od nas ne umre, a da svi u smrt odemo!

(,,Preživeli leš’’)

***

Senke

Senke

,,Da mi je naći nekog ko bi živeo umesto mene.’’

Ivo Andrić

Ni proleća, ni zime. Ni sunca, ni snega. Kao da se i priroda pobunila protiv ustaljenih pravila, pa povela bitku s kalendarskim računicama. Vetar neki mrzovoljan, kreće se lenjo i šapuće kao pospani duh. Nebo nije ni sivo, ni plavo. A sve miriše na kišu. Nigde teškog oblaka. Sunce se ni ne nazira.

Otkad znam za sebe na ovaj dan uvek bude ružno vreme. Kiša, vetar, mi hodamo po blatu, kukamo jer je hladno i ponavljamo kako nema zadušnica bez vetra i kiše. A ove februarske subote ništa nalik tome. Sveće mirno i pažljivo dogorevaju. Plamen poslušno leluja u mrtvom vazduhu. Zapršti ponegde vosak, kane kao suza na smirenom liku. Sve nekako dosadno i pospano. Biće da su mrtvi zaboravili žive.

Pogledom pređem oko sebe. Ljudi se rastrčali, ređaju hranu za pokoj duša, žene uzdišu i brišu noseve. Ta poznata predstava ožalošćenih živih nad mrtvima me nikako ne uznemiri. Dok ne krenu da se pojavljuju one žene. One koje prve dođu i poslednje odu. Tihe i neme kao bezglasni aveti. Sa čvrstom tugom koja živi u njima kao neprobojni kamen i koja se odaje u njihovom sporom hodu, držanju, pokretima ruku, pogledima koje sramežljivo skrivaju, u tihom glasu i rečima koje ni same ne čuju kad ih izgovore. One žene koje kao senke plove ovim svetom, ne dodirujući zemlju, večno stremeći ka onom svetu, bilo da je u podzemnom ili nadnebeskom prostoru. Eno je jedna, eno je druga, treća, četvrta, peta. Prolaze tuda kao sestre koje se ne poznaju, kao jedno biće čija se duša rasula na jednaka tela u crnim haljinama. Sve blede i ispijene u licu, sa očima koje su presušila od besprekidnog plakanja, sa modrim usnama koje su izgubile svaku životnu svežinu u teškim uzdasima. Obrazi im od prerane starosti, koju tuga neminovno nosi, išarani jezivim brazdama koje se samo u starice mogu videti. Sve precvale, otupele od bola, mislima i osećanjima izmeštene iz ovog sveta u kojem se još peva, živi i rađa, crne kao senke koje lelujaju u praznini i pustoši sa pitanjima upućenim dalekom i večito ćutljivom Bogu. Tamo, pred velikim crnim spomenikom, koji se među svim spomenicima izdiže kao kakva naročita kuća, sedi jedna žena. Ima već neko vreme kako svakim jutrom, dok ustane i popije prvu kafu, žurno ide na grob sina jedinca. Nije mu bilo ni dvadeset. Čekala ga, odbrojavala dane, mučena jezivim pričama o stradanjima na dalekom ratištu, proganjana crnim slutnjama u snovima, molećivo je prizivala Boga samo da ga živa vrati kući. Stigao je sanduk sa delovima tela. Poginuo. Narod proklinjao i državu, i rat, i političare. Plakale žene i tešile ožalošćenu majku. Posle se jedno po jedno odvajali od nje i ostavljali je da jednako žali za sinom jedincem kojeg je izgubila dok je kao vojnik ratovao braneći zemlju. Vlasti joj nudile utešne pohvalnice i odlikovanja za časnu borbu. Njoj bilo svejedno.

Nedaleko od nje jedna krupna, lepuškasta žena, kose do pola leđa, bele kao sneg. Ozbiljna, u licu hladna i više namrgođena nego tužna. Koža joj nekako drugačija, svetlija, sjajnija. Koža koja još uvek, uprkos nemilosrdnoj prolaznosti vremena i nedaćama koje je to crno vreme donelo, ne gubi naročitu ženstvenost i otmenost. Ali, crne, kao nacrtane, tanke i izražene obrve, nadignute nad očima kao dve zlokobne linije, čine ženu grubom i nedruželjubivom. Ona retko dolazi na grob svoje ćerke. Tek o godišnjim pomenima i Zadušnicama. Valjda i sama zna da joj je zalud da stoji pred grobom i da je svejedno koliko će sveća zapaliti, koliko cveća doneti, menjati u vazama kad uvene i gde će svoje pitanje postavljati. Jer, ničeg nema. Ni odgovora, ni smisla. Ni pravde, ni pravila. Ta žena je lekarka. Nije meštanka, doselila se pred penzionisanje. Muževljeva porodica joj je iz sela, pa je po želji muža ćerku posle duge i teške bolesti sahranila na seoskom groblju. Ljudi su često žalili njenu sudbinu, jer je toliko dece izlečila, a svoje nije. Došla neka neizlečiva muka i ćerka joj ubrzo umre. Nije ni bolovala dugo. Mučila se samo pred samo umiranje. Kažu da je molila mater da legne pored nje, da je zgrli kao nekad kad je bila mala, samo da prođe. Tako i bi. Žena se priljubi uz slabašno telo tridesetogodišnje devojke, obgrli je rukama, svoju glavu digne iznad detetove, tako da joj bradom dodirne samo teme, stisne zube tako jako da joj se učini da će popucati od jeda, besa i gorčine. I devojka zaspi. A ženi grunuše suze. Tako snažne i krupne suze da ne može da ih suzbije i zaustavi. Ali, i njenu žalost narod prežali, pa je posle, zbog drčnosti i česte nervoze, ljudi počnu kuditi jer je neljubazna i oštra, jer grdi majke koje nemarno drže dečije bolesti. Počnu joj zamerati i govorkati da je šenula pa sad nad njima iskaljuje svoj jad, kao da su joj oni krivi što joj se desila tragedija.

Već neko doba prođe i pomislim da je vreme da krenem kući, ali me zadrža žena koja se pridiže sa druge strane staze koja deli grobove. Jeza me podiđe. Ne viđam je već neko vreme, pa mi se učini da grešim, da je neko drugi, ili da je neki leš ustao i izgubljeno šeta po groblju. Ali, dok žena opazi mene, klimajući glavom u znak pozdrava, poznam lice moje strine. Zbunim se, u strahu da joj priđem, da joj pružim ruku, upitam kako je, samo joj otpozdravim:

- Zdravo, strina. - i spustim glavu.

I ranije je bila suvlja, viša rastom, sa izraženim jagodicama na licu, koje su iskakale od mršavosti, a sad se sasušila sasvim. Od nje ostali samo kost i koža. Presavila se u leđima, pogurila kao kakva sasušena stabljika koja ne rađa i ničemu ne služi. Mrtvac, mrtvac! Tu je sahranila sina. Ostalo joj još dece. Ovaj joj bio najstariji. Rođeni smo iste godine, sećam ga se kao dobrog i vaspitanog deteta iz ugledne, domaćinske kuće. Sad se samo sećam, pa mi dođe žao i krivo što sem sećanja ništa nemam, i što su mi i ta sećanja nemila i neprijatna. Naši su se zavadili, glupo i nepromišljeno kao što to u svakoj našoj familiji biva, pa smo se i mi kao deca gledali sa nekim stidom, neprijatnošću što smo rođaci, a opet daleki i nepoznati. Kako smo odrastali, manje smo marili za sukobe starijih, pa nam je bilo drago što smo svoji, od istog prezimena, zajedničke krvi, vršnjaci i prijatelji. Ne znam šta se desilo. Valjda sam Bog zna, a i on ne da pristupa tajnama. Mladić je poginuo. Ubijen. Slučajno ili namerno. Mati mu je sedela u porodičnoj kući. Hladna kao grob, oduzeta kao kakav invalid pred smrt. Oko nje nekoliko žena, ono dece što joj je ostalo. Prilazili joj ljudi, izjavljivali saučešće, a ona samo ponavljala:

- Hvala. Hvala. Hvala.

U grobljanskoj tišini sobe širilo se to njeno hvala, plovilo među nama koji smo došli da joj pokažemo da saučestvujemo u njenom bolu zbog nejasnog gubitka deteta, dizalo se, probijalo zidove, ploče i krov na kući, izvijalo se i gubilo u nebesima. Sve tiše, umornije je izgovarala to svoje hvala, kao da se gasila od iscrpljenosti. A onda bi opet pojačavala snagu svog glasa i jednako nastavljala kako joj ko priđe:

- Hvala. Hvala. Hvala.

I na njenom licu poznam onaj trag što je izdaje. Nema na njoj ni znaka života. Crna odeća je progutala i od nje načinila nekakvo zastrašujuće biće. A sin joj posle smrti još bi proglašen krivim. Tako se bar pričalo. Kriv za sopstvenu smrt čija se smisao nije saznala, niti će se ikad saznati.

Stegne me nešto pod grudima. Setim se pokojnog brata, pa i meni postane nejasna ta logika umiranja. I taman da i ja počnem da razvijam i odmotavam svoja pitanja koja su se sabila u nekom nizu, tražeći puta do odgonetki, začuje se pojanje i raširi se miris tamjana. Uz sveštenika ide mladić, pomaže mu i prislužuje, trči za njim po groblju i uči se svom budućem zanatu i službi. Pop žuri i molitvu skraćeno čita ne bi li stigao da opoje što više mrtvih. Tu gde je sad zastao zaustavila ga je žena sa dečakom. Dete se privija uz njenu suknju i sklanja se, kao da je šta rđavo uradilo ili se od njega nešto traži što ne zna ili ne želi da uradi. Žena se sa osmehom zahvaljuje popu, pokorno se klanja, celiva mu ruku i dotura u džep mantije svežanj para. Pop se žurno rastaje, guta ono žito i pogaču što je uzeo sa groba i, ne gledajući ni gde gazi, trči i uzvikuje ,,Amin, Bože! Zbogom, majko!’’

Pre više od godine nesrećnica je sahranila ćerku. Ostao joj sin, oženjen. Od njega ima dve devojčice, a od ćerke ovog dečaka. Ćerka joj bila lepa, visoka, krupna devojka. Ako je bilo ljudskog bića za koje se moglo reći da puca od zdravlja, onda je to ćerka ove žene. Ona je bila jedna od onih devojaka za koje se kažu da je kao jabuka lepa, rumena, okrugla u licu, pa sve miriše od mladosti i životne snage. Udala se, rodila muško i razbolela. Gde je sve nisu vodili, tražili joj leka i pomoći, ali ništa! Bolest samo stoji u mestu i ćuti. Niti se bolest povlači, niti žena da umre. Prođe mesec, dva, nastupi treći. Ništa. Najposle se okrenu crkvi. Prvo mati, pa za njom i cela porodica. Preobrate se, počnu da poste, da se pričešćuju i mole nedeljom i praznicima. Ne prođe mesec dana, učini im se da nešto na bolje može ići, ali devojka padne u krevet i samo se ugasi. Kao nebeska svetlost, kao sijalica u sobi, kao sveća kad dogori. Samo nestane. Da li joj je Bog pomogao ili odmogao šaljući joj smrt, i to ostade tajna. Posle njene smrti samo joj mati nastavi da ide u crkvu. I to još više, strastvenije krene da ljubi Boga i svoju veru. Počne da drži stroge postove, da i unučiće uči kako je Bog dobar i milostiv, sve nam daje, pa treba da mu ugodimo i da mu budemo zahvalni svakom rečju, mišlju i delom. Muž joj umre od tuge za ćerkom, a sin i snaja se otuđe ne mogavši trpeti njenu pobožnost. Žena se zakloni za veru uzimajući je kao oružje i štit, pokorno pominjući Božije ime i Presvetu Bogoridicu koji su joj darovali unučiće da je vesele u starosti. Neretko je nasmejana, ali crninu ne skida. Kad je pogledam onako zacrnjenu, sa gorkim osmehom na licu, i ono jadno dete koje se matere neće ni sećati, jer će mu male godine izbrisati majčin lik, nešto novo se probudi u meni, neka ljutnja. Ali, samo na trenutak. Setim se one stare pouke da se davljenik za slamku hvata.

Najzad odlučim da krenem kući. Vreme već odmaklo. Vidim još lelujavih senki kako lebde oko grobova. Vidim onu ženu što joj je ćerku ubio jedan samo zato što mu je rekla da ga ne voli. A on nju voleo, pa nije mogao da trpi neuzvraćenu ljubav. Uzeo pištolj i ubio je. Odrobijao i nestao negde. Niko ga nikad više nije video. Ženi ostao samo ćerkin grob kao robija, kao druga kuća u koju nerado stupa i crnina koju ne skida već više od dvadeset godina. Vidim i onu što joj dečak poginuo u saobraćajnoj nesreći. Ona samo sedi i plače. Raširila je sve što je od kuće donela, pa sela pred grob i plače. A glas joj se ne čuje. Rekao bi čovek da je umrla i sad joj ostale oči otvorene da iz njih u suzama istekne sva tuga iz njene duše dok se sa telom rastavlja. Vidim i onu što joj se sin utopio, lovio ribu, čamac se prevrnuo, voda ga sakrila i nosila, celu noć ga tražili. Ostalo dvoje dece za njim, snaja ih odvela, otišla svojima. Mlada, a već udovica. I onu što je sva naduvena, otečena, šira nego viša od težine, pa ne može ni da hoda. Jedinac se oženio rano, doveo snaju mladu, sirotu, dete nije napunilo ni mesec dana, on podlegao na motoru pod kamion. Sad to dete odraslo, prešlo očeve godine života, isti otac. Lep, samo krupniji i viši, vedar momak, pa joj sve milina kad vidi da ima utehu u zameni, kad sina već nikako nema. I primičem se izlasku, sa mučninom u stomaku, želeći da se što pre sklonim odavde, ali me noge izdaju, klecaju u kolenima. Čujem popa gde negde poje ,,Vječnaja pamjat’’, stane da me guši miris popaljenih sveća i tamjana što se razleže po groblju. Ali, kraja nema. Opet jedna senka. Pod jelom se skupila jedna gospođa, sama kao kakva grešnica koja se od sveta krije u stidu. Za njenog sina ni molitve nema. Pričali ljudi da se ubio, a za takav greh Bog nema milosti. Više nje grobovi dvoje mladih, koji su se kao oni stari Šekspirovi junaci ubili zbog zabranjene ljubavi. Davno je to bilo, ali još se u selu pripoveda ko je kriv, da l’ njeni što su branili da je uzme siromah, ili njegovi što su u obesti proklinjali nju miraždžiku.

Idem i borim se sa senkama koje nisu ni žive ni mrtve. Plaše me njihove crnine. Unose jezu i strah u moje žile. Sve liče jedna na drugu. Sve su iste. I vraćaju me onoj koja je meni bliska. Koju gledam već godinama. I pitam se svaki put kad je vidim. I sve bih i nju da pitam. Kako živi? I zašto? Ali se ugrizem za jezik. Jedinca je izgubila. Jednog jedinog. Sa mukom ga rađala, podizala, sa ratišta dočekala živog i zdravog. I onda jedno leto. Progutala ga lukava voda. Kažu stariji da od vode nema ništa gore. Vatra se vodom gasi, a vodu ne gasi ništa. Voda je valjda kao i tuga. Nju ni smrt neće da spreči. Sve razara, sve uništi.

Sa teskobom se vratim kući. Pomislim opet na sve one žene sa groblja. Stanu da se ređaju preda mnom i da se guraju među sobom. Majka vojnika, doktorka, strina, pobožna žena sa unučetom, ona uplakana, ona krupna što će pući od tereta koji nosi u sebi... Sve se stanu komešati, igrati preda mnom i stapati u jedan crni lik. Ispreplitale se njihove tuge i crnine, izjednačile i združile u jedno. Obuzme me neki nemir, koža mi postane tesna, učini mi se da će popucati koliko me steže. Kao da telo nije moje, već mi se duša preselila u drugo, tuđe telo. Kandilo bespomoćno tinja pred ikonom Bogorodice. Pogled mi padne na brojanicu od Bogorodičine suze. I kroz misli mi protutnji onaj stih- Ženo, eto ti sina*. 

Odjednom mi krenu suze. Ne sećam se da mi je ikada bilo tako teško i da su mi oči iskapale toliko suza. Liju, padaju, sve u naletu. Ne brišem ih, jer samo naviru. Jedna za drugom. Kao da oplakujem sve mrtve koji su sahranjeni otkad je sveta. I najzad shvatim. Najzad mi postade jasno da njih samo tuga drži u životu. Da nema tuge, ne bi živele. A kad ta tuga reši da ih oslobodi, da raskida lance kojim ih je vezala, da ih otpusti od sebe kao zatvorenike iz tamnice, i njihova srca će popucati. Dok je tuge, koju grle i ljube u zamenu za čeda koja su izgubila, dišu i postoje, makar i kao senke. Tužeći, iznova i iznova vraćaju ono što su izgubile. Jer, tuga vraća mrtve u život, vaskrsava sahranjene, a njih, te crne senke, te majke koje su nadživele svoju decu, stavlja u prividnu smrt. Tugom se teše i leče, verujući da se bliži onaj čas nepostojanja.

---

* Jevanđelje po Jovanu, 19, 26.

Strah

Strah

Postoje mnoge priče. Tužne, tragične, sa sve onim nesrećnim junacima, koji zapravo nisu nikakvi junaci već se po nekakvoj navici tako nazivaju. Pre su to poniženi i uvređeni, kukavni nesrećnici koje bi trebalo zaboraviti i uništiti svaki postojeći trag njihove sudbine. Ugušiti ih da ne uznemiravaju slušaoce. Da ne podsećaju na bol i patnju.

Postoje one lepe i umiljate priče, priče koje se uz osmeh pripovedaju. To su vedre priče o pravim junacima, Božijim izabranicima, privilegovanim smrtnicima koje je neznana sila milošću zadojila i osmehnula im se, bilo to slučajno ili namerno. Ti junaci ostaju besmrtni i posle svojih umiranja. Žive večitim životom služeći kao nada i uteha slabašnima i očajnima.

Postoje smešne priče, postoje isprazne i besmislene priče. Zatim, one koje su svačije, svakodnevne i koje su vremenom prestale da imaju ikakav značaj, jer su jednostavne i gotovo neprimetne u svojoj uobičajenosti. Čitav čovečanski vek prožet je pričama koje se sudaraju i ukrštaju, i opet razilaze i granaju, odvajaju svojim putevima, odlazeći u zaborav ili stičući spomen neizbrisivog sećanja. Ali, oduvek su moju pažnju posebno privlačile one priče koje se nikad nisu čule. Ili su se samo šapatom oglasile. To su priče koje kao kakva zločinačka nedela nose crnu i sramnu notu, te su stoga zabranjene. One se ne pričaju. Ali su nekim nečujnim glasovima ispripovedane. Bar se zna da negde postoje i da žive kao duhovi svih vremena. Priče koje se prećute, o kojima se ćuti. Jer, kad bi se njihove reči izgovorile javno, pred svetom, ma pred jednim čovekom, došlo bi do opšte propasti i uništenja koje oporavku ne ostavljaju nikakve nade. Priče o tajnim ljubavima, o ratnim poduhvatima, o prevarama i preljubama, priče o lažima i istinama, priče o grehu.

Slušajući pripovedanja različitih pripovedača, u različitim vremenima i prostorima, sve više je moju misao okupiralo ubeđenje da svaki čovek na ovoj planeti ima neku svoju tajnu priču. Jedinstvenu zabranjenu priču koju, ni kad ostane sam, zatvoren u četiri zida, ne sme da izgovori. To je ona priča koju duboko zatrpava u sebi, tražeći joj tamničarske odaje u mračnim i hladnim predelima svoje duše. Zaključava je, zakiva lancima i katancima da nikad svetlost dana ne ugleda. I ulaže sve moguće napore, svim silama se trudi da osigura prikriveni prostor, da ga odvoji od sebe i izmesti iz sopstvenog bića, ne bi li bio spokojan i oslobođen od bojazni da će se jednom tajna priča otrgnuti i prevariti ga progovarajući sama mimo njegove volje. Iako se ona neretko oglašava u njemu, kao prestravljeno i napušteno dete u stravičnom mraku, on je ignoriše, okreće glavu od nje, zatvara oči i uši, praveći se lud, glumeći pred njom da je ne poznaje i da nikad za nju nije ni čuo. Ratsrzan između odluke da do groba ćuti i potrebe da bar nekad i nekome ispovedi svoju muku, umoran i iscrpljen dok bdi na straži, neprijatelj samome sebi, čovek sa nepoverenjem zagleda svoj lik i pita se ima li nekog drugog čoveka na svetu u kojeg može imati poverenja. Osramoćen zbog paranoidnog stanja, zastrašivan sopstvenom nevericom, osvrćući se oko sebe, sa zadrškom ispitujući i najbliže prijatelje, čovek gotovo da silazi sa uma opterećen pitanjem svoje tajne priče i časom u kojem bi mogao da progovori. U toj nepodnošljivoj i neizrecivoj borbi koju je primoran da vodi dok razmišlja kako da okonča odnose sa svojom pričom, zakleti nemi pripovedač nikad nije siguran da li je na pravom putu. Među tim tihim i nemim govornicima neretko se nađe pojedinac koji smogne sulude hrabrosti te na neki samo njemu znan način pokušava da iznedri iz sebe ako ne celu priču, bar jedan njen deo. Ali, sa teškim naprezanjem, uz nemerljivo kajanje, jer izneverava svoju zakletvu, i jer tek na momente prestaje da bude rob svoje tajne priče. Jer, ta tajna je najstrašniji dželat koji se namerio da uništi ljudsko biće.

Malo je onih koji znaju šta znači to biti rob tajni. Čuvati je i ne moći je poveriti nikom. Slušati je kako šapuće kao demon iskušač, gušiti je da se ne oglasi. Možda su zato ti odvažni i smeli pojedinci odlučili da pišu. Tako govore i ćute, iznose poluistine, stvari koje i jesu i nisu, koje su bile, i koje bi mogle biti. U kanale izmaštanih dimenzija, koje se kao priviđenja otkrivaju u neznanim momentima ushićenih stanja uma i duše, ti zaneseni pojedinci zakivaju na zidovima večitog vremena zapise o onome što znaju. I tako i sami nesvesni svog otkrića, zapravo otvaraju put kao objavljivanju onog što se taji, ali na najsavršeniji i najbezbolniji mogući način. Pisati i poštovati tajnu, ujedno joj biti izdajnik. Možda je to zlatno rešenje za kojim i ja tragam već godinama. To pisanje. Možda je ono jedino sigurno oružje kojim mogu da zavaram, ako već ne mogu sasvim i u celosti da pobedim, strah!

Čovek

Čovek

Đavo da ga nosi, niko živ ne bi uhvatio kad laže a kad istinu govori. I sve mu je toliko zapetljano, zamršeno planovima, željama, računima, lažima, i ko zna čime još, da se sigurno i on sam teško snalazi. On je istinit i lažan, pošten i nepošten, stvaran i nestvaran, bez međe i prelaza, i samo je tako cjelovit. Pa, neka ga! Ne mogu birati ljude kakve želim, niti u njima samo ono što je dobro. Moram da primim ili odbijem ljude koje mi život šalje, i ono što je u njima, nerazdvojeno. I možda bih grdno pogriješio kad bih prihvatio samo svece, kad bi ih i bilo, jer su sigurno nepodnošljivo dosadni.

Tvrđava, Meša Selimović

Nije on loš čovek. Nije zao. Ali je njegova nesrećna duša u velikom raskoraku sa izrazom njegovog lica, sa govorom i postupcima.

Ljudi ga vole. Iskreno. Poštuju ga. Takav je, dopadljiv. Ne mnogo pričljiv. Njegova dopadljivost je nametljiva i nenametljiva. Gotovo da se ni ne oseti, već kao nevidljivi pritajeni magnet potkupljuje sagovornike. Urođeni talenat. Retki su takvi ljudi koji imaju blagodat da pridobiju poštovanje sa svega nekoliko reči.

Uvek je nasmejan. Čak i kada mu je duša u stanju raspadanja ne iščezava onaj dečački osmeh na njegovom izboranom licu. Možda je upravo to način da se dopadne drugima. Osmeh je znak njegove smirenosti i spokoja. A takav i treba da bude. To mu je zanimanje, to je njegov posao, da druge i samog sebe uči smirenju.

            Nije obrazovan, školovan. Nije čovek od knjige. Ipak, njegovo znanje kao da prevazilazi sve ovozemaljske mudrosti. On vešto bira načine, sredstva, reči i manire koje podešava poštujući jednostavnost svojih namera i ciljeva. Da, gotovo da je neponovljivi umetnik u svom poslu. Nema boljeg i omiljenijeg od njega. Ljudi ga se pomalo plaše. Ispod pitomog pogleda sitnih plavih očiju krije se nedokučiva moć, starešinstvo i zahtev da se uvažava njegov autoritet. Cenjen je u svom okruženju. Za njega se bira posebno mesto za stolom, njemu se prvom sipa čaša dobrog vina. Njemu se serviraju raskošne trpeze. Kao da je otelotvorenje Boga.

Nije ovo veličanje njegove ličnosti čudno. Nije ni iznenađujuće. Takvi su ljudi. Daš im malo razumevanja, dopustiš im da ti se izjadaju, povere i već su ti u šaci. Tako on radi i od tog svog zanata živi. Nema tu nikakve nepojmljive nauke. To je obična igra sa ljudskim dušama koja traje, evo, već decenijama. I ništa se ne menja. Samo su grešnici naizgled utešeni i odvraćeni od greha. Možda samo trenutno, tek dok ne prođe i ne iščezne privid smirenja.

            Nepogrešiv je u svom poslu. Pronicljiv je, sabran i proračunat. Oštrouman i nepokolebljiv. Iako ga zamara monotono druženje sa običnim ljudima, iako stalno oseća svoju visinu nad njima i superiornost među prosečnima, on ne odustaje. Kao da za bolje ne zna. Kao da se ni u čemu drugom ne bi snašao. Uživa, ali sada sve manje. Umorio se. Iscrpljen je i vreme ga je nadjačalo. Počeo je da stari. Lice ga odaje, koža, noge. Ali, još ima mladalačkog poleta. Još je okretan, među ženama, i mladim i starim, poželjan. Da, on je gotovo idealan muškarac. Da, on je onaj muškarac koji se od devojačkih dana čeka, onaj iz bajki i nepromišljenih maštarija. Lep je, odista muški lep sa crtama koje otkrivaju spoj grubosti i nežnosti. On je savršeni otac, brat, prijatelj, muž, sin. Ume da bude fin i nežan, da se podvuče pod kožu kao nevino dete. Saoseća sa drugima. Zaplače nad tuđom mukom. Nasmeje se nečijoj radosti. Ume da bude nemilosrdan, ali samo kad brani pravdu. I tad njegovo lice dobija onu strašnu boju. Glas mu biva drugačiji. Oštar je, hladan. I niko ne sme da mu protivureči. Jer, on je uvek u pravu. On ne greši.

            Muškarci njegovih godina ili prerano ostare ili ostaju večiti mladići u tom prelomnom životnom dobu. On nije ni jedno ni drugo. Njegova muškost nije presahla. Još ima vitalnosti u telu. I budi nemir u ženi, onaj lepi nemir koji se retko oseća. Budi neku čudnu želju iako se u prisustvu ženskog sveta drži hladno i gotovo bez i najmanjeg znaka strasti i emocija. Kao da nije muškarac. Kao da ne poznaje ženu. Ali, opet i njegova zrelost, koja se oslikava u malim znacima minulih godina, čini ga još zavodljivijim i poželjnijim. Budi erotske požude, uzbuđuje, provocira tinejdžerske maštarije. Ima to u muškarcima njegovih godina, kada stignu do polovine životnog veka, ona neodukočiva privlačnost koja golica žensku dušu i vuče, vuče kao svemoguća sila. Ima u takvim muškarcima prefinjenog bezobrazluka. Izgledaju zaštitnički, sigurno, stabilno. Izgledaju kao da je svrha njihovog postojanja da drže ženu u svom štitu, da se o njoj brinu i da joj udovoljavaju, istovremeno da joj nameću svoje zakone, ljubomorno je držeći uz sebe. Uz takve muškarce se žena oseća kao vrednost, oseća da je voljena i da je ljubav takvog muškarca neprocenjiva.

Sitne bore oko očiju, seda brada, koža na telu i veliki trbuh ga izdaju. Ali, i te staračke mane koje je donela prolaznost kao da se ni ne primećuju. Ostaje savršen. Nedodirljiv. Nikome se ne da. Nikome ne pokazuje stvarni lik. Tako je odlučio i toj svojoj nameri je veran do groba.

            Nema ženu, nema decu. Vodi neki besmisleni bezbračni život. Samac je. I tvrdi da je srećan u svojoj samoći, da ga ne boli i ne kinji prazan krevet, pusta soba i tišina. Ispoveda da je to njegov put ka spasenju. Ljudi mu veruju. Ljudi njemu uvek i sve veruju.

Nema ni prijatelje. One prave, iskrene. I nikome on nije prijatelj. Nekolicinu poznanika obmanjuje lažnom vernošću iz puke potrebe da potvrdi svoju moć i da gordo nadjača svakoga koga sretne. Igra se, isprobava granice svoje vlasti. Lažno se predstavlja kao pomoćnik, kao porodični prijatelj koji brine za druge. Obilazi bolesne, teši nesrećne, isceljuje samrtnike, moli se za grešne. I opet mu ljudi veruju.

Spreman je da izda najbliže, da bez trunke savesti spasava sebe u opasnosti. Neherojski se povlači pred pretećim događajima. Spreman je da žrtvuje druge. Bestidno trguje poverenim mu dušama. Koristoljubiv je, voli novac, raskoš, komfor. Ne postavlja granice svojoj vlasti.

Da, sasvim je sam. A opet, oko njega je uvek toliko sveta, kao da je kakav dugo očekivani Mesija. I taj svet, skoro slep od poverenja i sužanjstva njegovoj sujeti, ne odustaje od njega. Uporno ga zapitkuju, traže i vape za njegovim prisustvom. Kao da su svi zaljubljeni u njega. Njemu je odanost prostog naroda često smešna. Neretko se licemerno našali na račun svojih robova, rugajući se nesposobnosti i nesamostalnosti u ljudskom promišljanju. Bezobrazan je, ciničan. Ali, samo ponekad ga rastuži slika njegovih podanika za koje sam odgovara, udešava im živote i rukovodi njihovim dušama. Jer, shvata da su svi u njegovoj vlasti i da može da čini sa njima šta mu je volja.

Vole ga deca. Igra se sa njima, priča im nekakve bajke koje drugi odrasli ne govore. One bajke, najstarije, u kojoj je samo jedan lik dobar i pravedan, koji čuva decu i brani njihov san. Deca rado slušaju, trče za njim i vuku ga za rukav. Drži ih u krilu, miluje, ljubi obraze. Možda bar tu nevinu dečicu iskreno voli.

Mislim da mu se divim. Oduševljava me njegova tragična raspolućenost. Ipak ga dobro poznajem. Otkrio se, doduše vrlo retko, i u nekim nepojmljivim trenucima između jave i sna, u stanju pijanstva. Malo je progovorio i brzo se povukao. Možda je hteo da se poveri, da se iskuka i izjada. Brzo je ućutao.

Laže često, istina je daleko od njega, a druge o istini uči. Ne voli ljude, a drugima o ljubavi propoveda. Gord je, a gordost osuđuje zbog praroditeljskog greha. Sujetan je, a sujetu oštro kažnjava kad je razotkrije. Zašao je u kriminal, uhvativši se olakih načina u sticanju materijalnih vrednosti, a pred drugima proklinje i pljuje sve prestupe državnih zakona. Ne veruje u Božiju milost, a Božijim imenom se zaklinje. On je najsebičniji čovek koji se rodio na planeti. Sebičan za druge, sebičan za sebe.

Pitate se kako živi takav čovek. Verovatno ni on sam ne zna. Ne sme ni da pomisli. Ako bi se bar jednog jutra zapitao o protekloj noći, možda bi umro od uznemirenosti. Ovako, lakše mu je da prećuti i da potisne ono što jeste. Da preleti preko sebe kakav jeste i da brzo ostane neko ko treba da bude po svom imenu i liku. Tako je navikao. I takvog ga ljudi poznaju. Zato održava tu mutnu sliku. Nejasan samome sebi, poljuljan strašnom sudbom koja ne bira svoje žrtve, kao neki ludi borac za opstanak, duboko u sebi je strašno nesrećan i nezadovoljan. Znam ja to. Možda samo ja znam. I možda niko sem mene nije došao do neslućene dubine u njegovoj duši. Možda ga ni majka koja ga je nosila pod grudima nije spoznala kao velikog nesrećnika i usamljenika koji je pobegao u neki tuđ jezivi svet. Jednom mi je rekao da mu je duša puna ožiljaka i rana. Tako, iznenada. Odjednom. Posle je ućutao, kao da se postideo. Kao da je razotkrio nešto što niko ne sme da čuje. I dugo je bežao od mene. Kao da sam mu neprijatelj i kao da ću zloupotrebiti njegovu tajnu, da ću ga javno izigrati i razoružati. A neću, zna da neću i da nikad to ne bih... Bezrazložno strahuje. Drag mi je. Možda suviše drag. Sav je satkan od mana i nebrojenih loših osobina koje ne ume da iskoreni, a koje su ga održale i dovele do uzvišenog mesta u prostoj sredini. Izabran je da vodi, da uči, da odgovara na najteža pitanja i da uvek iznese spreman i savršen odgovor. Privilegovan je, ne brine šta će jesti i piti, od čega će dočekati dan, ugostiti brojni narod koji mu dolazi. Sve mu je dato. I ne mari hoće li doći gore vreme, teži dani. On će uvek imati sve. Kao da ima sklopljen pakt sa kakvim nezemaljskim tajnim silama koje njemu služe. Dok drugi gladuju i pate u svojoj bedi, on seda za raskošnu trpezu. Dok drugi plaču nad oskudicom, nemaštinom, i tonu u teški san pun jezivih vizija, on leže u čistu postelju, ne osećajući da ničim nije zaradio ono što ima.

Čudan čovek, odista. Kao da nije iz ovog sveta. Kao da vam pripovedam povest o kakvom junaku iz knjige, o kakvoj imaginarnoj ličnosti od papira. A tu je. Na svega nekoliko koraka od mene. Vidim ga i sad. Eno ga, sedi u mraku sobe. Pripit. Sedi tako sam kao kakav ludak. Ne dolazi mu san na oči. Udario ga je alkohol u glavu i muti mu se vid. Popio je da zaboravi, da se zaleči, i da ne pomisli na svoju dušu. Ispratio je goste, smejao se, družio, pevao sa njima. Zahvalio im na darovima i lepim rečima. Povukao se u svoju sobu, krišom noseći bocu vina, ispio do dna i zaplakao se. Shvatio je da nikog nema. I da nikog nikada neće imati. Još malo će trajati ta njegova nezaslužena slava, i onda će doći neko mlađi, zanimljiviji, živahniji. Sedi na svom krevetu, dodiruje obraze prstima i oseća kako je koža ogrubela. Kako se kosa razredila. I brada se stanjila. Oseća kako mu se telo istrošilo i od sebe vidi jedno obično prazno bure. Dodiruje svoj veliki stomak. Naduven je, otečen. Pući će i iz njega neće izaći ništa. Dodiruje noge, umorne od stajanja i jurnjave. Vene su se napumpale, iskočila preko kože. Stari. Odista stari. Osvrće se po sobi tražeći kakav šum, glasić, bar lažnu utehu. Ništa se ne čuje.

Nije on zao. Samo je spoznao zlo i odlučio da se sa njim na čudan način bori. Igrom onog slučaja šaljivdžije zadesio se tu gde jeste i sad nema kud. Sateran je u ćošak kao kakav miš pred gromadom koja će se survati na njega. Iskusio je sve što mu se dalo od života. I shvatio da ne pripada ovom svetu, ali da mora da živi. A da je bio slabiji, okončao bi muke. Možda bi se ubio još kad je bio mlad i tako spasao sebe užasa i strave. Ovako, odlučio je drugo. I sam prevaren, ponadavši se da će naći nešto, nekog, makar i samačku tišnu, bilo kakav izlaz, bilo koja vrata... Prevario se. Zapao je u još veću čamotinju. Sudbina se poigrala sa njim. Nagradila ga nekim smešnim položajima među ljudima, obećala mu svakakvu raskoš u duši. Ostala je praznina i razočarenje. Možda je moglo biti bolje i drugačije. Davno, dok je još bio mladić. Možda ni sad nije kasno. Možda još ima godina pred njim, nekih drugih godina. Možda treba da promeni sve, da odustane od svoje ništavne slave i da se odrekne ljudi. A ako učini tako, i ako napusti sve, neće mu ostati ništa. Sedi sa praznom flašom i pita se kakva će mu smrt biti. Kad ga ne bude i kad sve jednom prođe, a biće uskoro, jer tu je, nazire vrata koja vode u bespovratno, pita se kakve će žalosti biti za njim. I ko će ga oplakati. Ispratiće ga u starom poštovanju i brzo ga zaboraviti. Možda će ga pominjati u sećanjima na neku mudru reč, na neko izbavljenje koje je doneo igrom slučaja. I to će biti sve. Nema sina da ga nasledi, nema žene da za njim pusti suzu i obuče crno u žalosti. Nema nikog. Razići će se svi kad ga polože u grob i ostaće iza njega jedno veliko ništa.

Zar je to nagrada? Zar je to proslava njegovog puta?

Ako je tako, zašto ne promeni svoj život? Može. U njegovim je rukama. Ako ima izlaza, treba pohrliti ka njemu dok još nije izmaklo vreme. I treba bežati glavom bez obzira. Ili se pomiriti sa činjenicom da je ipak sve prošlo i da povratka nema. Da treba da ubija sate, iščekujući sudnji dan i oslobođenje duše.

Dobar je on čovek. Patio je mnogo, često. Niko to ne zna. Možda samo ja. Priznao mi je jednom. Davno. Posle je zaplakao i molio da oprostim njegovoj ludoj glavi.

Oproštam ti, dobri čoveče! Iako si kriv jer si postao loš, iako si dopustio da te potkupe prljava dela, ružne navike i zle osobine. Opraštam tvojoj nesrećnoj i strahom obuzetoj duši. I ne mari za mene. Meni je lako. Iako često plačem nad tvojim životom. Ja te volim i možda te volim više nego sebe, a ti... Ti ni sebe ne voliš... Kako ćeš onda meni podariti bar malo ljubavi... dok nam se kazaljke ne zaustave i dok ne umre naše vreme...

Noć

Noć

Nisam ja neki pisac. Ja samo volim da čitam. Najčešće noću. U gluvo doba, kad se ni senke živih ne naslućuju. Ne znam zašto i kako to biva da je noć najpogodniji teren za najintimnije trenutke. Opasno doba. Tajnovito. Čudesno. Doba za greh, doba za milostinju. Polje satkano od lavirinta u kojem izlaz ne postoji, a razum, zaslepljen strastima, gubi svaku sposobnost. A meni opet ništa nije draže od samotne, tihe noći. Kada zaškripi tišina pod stražom jedinog noćnog besmrtnika.

Ponekad pribeležim nešto. Da li da olakšam duši ili... Otme mi se misao, ode na pustu belinu. Nerado govorim o sebi. Ne volim svoju priču. A moram da je nosim kao što se nosi srce u grudima. Ne vidiš ga golim okom, a znaš da bije u tebi. Nemam naviku da govorim o sebi. Valjda mi je narav takva. Ili je za sve kriva višegodišnja samoća od koje ne želim da pobegnem. Biva tako da ljudi dugo žive sami, pa im svako živo biće zasmeta kao uljez. Žive ljudi kao mrtvi. Možda je to slučaj sa mnom. Ne volim da pišem o sebi. Izbegavam sebe koliko je moguće, a opet se odlomi neki delić moje priče i kradom uđe među ispisane redove. Ne umem da ukrotim čestice priče koju uporno pokušavam da umrtvim. Uprkos mojoj nameri da je obeshrabrim i osujetim, ta priča se u odlomcima oglašava inateći se činjenicom da joj svaki korak moje olovke produžava život.

Kažem, nisam ja neki pisac. Još mi fali one nesvesne hitrosti, snalažljivosti koja se ne vidi dok u nemom hodu moje misli prekoračuju granicu između sna i jave, bežeći iz moje glave kao najurene grešnice, spokoj tražeći na hartiji. Nedostaje mi ukroćena reč, kao sužanj, kao mirna, čestita istina, sveti zakon pravila i reda, jasnost, preciznost. I najposle, lepota koja se u njoj ogleda, a traži se duhovnim očima. Eto, i sad, dok pokušavam da izvedem prostu računicu o onome što činim i što jesam, u pitanje dovodeći čitav proces u kojem maskirani glasovi ogoljavaju svoje duše i postaju svedočanstva nekadašnjih poteza na slici koja ne postoji, čini mi se da uzalud gubim dragoceno vreme. Tako je naporno i mučno da pišem o tome. I ne znam zašto me noć kinji u praznini i primorava me da pišem. A davno je odmakla ponoć, i već nazirem da će negde izbiti prvi zračak sa dalekih nebesa. Ja sedim, osluškujem kako diše vetar, kao bolesnik na izdisaju. Da li se to i priroda muči, saosećajući sa mojim bolestima? Možda mi se dodvorava da je urazumim i razumem kao brata i prijatelja. Ili me obmanjuje, nagoneći me da skrenem misao na drugu stranu, da legnem na jastuk i zaboravim ovaj težak čin. 

Nikad više

Nikad više

Da, znam. Uzalud lutam, uzalud očekujem. Ovo je konačno. Nikad više. Jedini zakon kojem treba da se priklonim. Jedino načelo koje uvek važi. Bilo je, nikad više neće biti. Evo, i ovaj blagosloveni čas u kojem razotkrivam nemogućnost ponavljanja onog što je prošlo već mi je izmakao i otišao u bespovratno. I ono šte će posle ovog časa biti nestaće bez traga. Zar se smisao svega što tek treba da počne da živi ogleda u smrti?

Sve postoji kao jedno i jedinstveno u svetu. Ništa, ni biljke, ni životinje, ni ljudi nemaju svoje zamene i svoje kopije. I to je još jedna činjenica sa kojom treba da se izmirim i priznam joj prevlast.

Tako će valjda i ova moja muka proći. Iščeznuti. Upokojiti se onog trenutka kad joj ponestane snage da se održi i da me potpuno obeshrabri. Mora biti da je i muka prolazna. Da i ona poznaje nekakav kraj. I da je rešiva. Sad treba da je istrpim i da joj odbrojim dane. Da je pustim da traje. I posle da likujem kad je neumoljivo vreme nadvlada. Do njene smrti preostaje mi da čekam i sabiram smirenje.

Nemogućnost da se jedno zameni nečim drugim jeste zakon ljudske prirode. Ako bi i postojale jedinke koje naliče jedna na drugu, ubrzo bi se otkrila njihova veštačka srodnost i raskrinkala bi se prividna uteha kojom se obmanjujemo.

Nikada više se neće pojaviti neko toliko inspirativan da bi bio deo nekog literarnog sveta. Niko i nikad! Treba da se pomirim sa tom činjenicom. Ali, priznajem, ne ide mi. 

***

***

Pomišljao je da se ubije. Ali, misao o smrti je bila nestabilna, nesigurna. Obično se prikradala kada bi se sasvim otreznio. Pijanom mu nikad nije padalo na pamet da digne ruku na sebe. Tek kada bi alkohol ispario iz njega, zagledao bi svoj pištolj i zamišljao kako bi to bilo. Samo jedan metak. Precizno. U glavu. Bez dvoumljenja i odlaganja. Stisak okidača. Brzo. Jednom je prislonio pištolj na slopoočnicu, stavio prst na okidač. Razvijao je scenario. Kao da je pravio generalnu probu samoubistva. Ubio bi se, bez sumnje, ne bi to bio samo pokušaj. I ne bi promašio. Samo jedan metak bi ga usmrtio. Ali, kako bi izgledao sam taj trenutak? Raskid sa životom. Kad srce stane. Prekid disanja. Apsolutno iščeznuće svesti. Napuštanje stvarnosti. Slepilo. Nemost. Gluvoća. Smrt svega, svakog čula. Kidanje linije koja čoveka deli od smrti. Šta čovek poslednje vidi, čuje, oseti? Kakav je poslednji dah? Koliko uopšte traje umiranje pri takvoj smrti? Nebitno je da li smrt boli. Zapravo, možda ni nema vremena za bol. Mora biti da takvo umiranje traje kratko. Vrlo kratko, da se prodor metka kroz lobanju ni ne oseti. Samo prođe. Brzinom svetlosti. Rasprska glavu. Sklonio je pištolj sa čela. Odustao je ni sam posle ne znajući kako i zašto. Tek, spustio je pištolj u futroli. Možda je u njegovoj najiskrenijoj misli o sopstvenom postojanju sve bilo obesmišljeno. Možda je postao stvorenje bez ikakvog smisla. Čovek na pola mrtav. Preživeli leš.

(,,Preživeli leš’’)

***

***

Kao nepoželjni i zastrašeni duhovi vremena bez granica oni dolaze u moje odaje, tražeći od mene pomoć i utehu, sabijajući se u ćoškovima moje sobe, klečeći, kao da pred Bogom pokazuju iskupljenje za kakav stravičan greh. I ja ih puštam, odstojim i istrpim njihove nerazumljive i na reči neprevodive rituale kojima izvore, smisao i cilj ne razaznajem. A kad dođe trenutak da im jasno i izbliza sagledam lica, već nestanu.

(,,Lica’’)